Не памтим више када сам био први пут у Дому Војске Србије, вероватно пре 15 година, ако не и више. Тада нисам долазио на културна догађања нити књижевне вечери... Али од скоро схватих да управо ту у улици Браће Југовића бр. 19, може итекако нешто ново и значајно да се види и научи, а на крај крајева и да се мало човек забави.

Виђао сам и када је Велика сала била пуна и скоро празна, чак и када многи гости у сали плачу. Број присутних свакако да није мерило квалитета догађања, односно учесника на сцени, али може да покаже заинтересованост за неку идеју или самог уметника.

Катарина је ту пре пар месеци посејала семе једне идеје, односно догађај који је назвала: "Са писцем - лице у лице". Циљ је да се на један нормалан начин приближи обичним људима неко са јавне сцене. Почело се са Иваном Димић, наставило се са Љиљаном Хабјановић-Ђуровић... а јуче ни мање ни више Матија Бећковић. Човек који својим ставом показује не само истину, већ и наш менталитет, карактер, пркос...

Иначе, ова прве два догађања била су и мањој сали... Међутим, за Матију је и Велика сала била премала, односно и поред додатних столица сала је била препуна. Једноставно људи су желели да чују шта то Матија Бећковић збори, шта има да рече о нама, о актуелнима дешавањима.

Био је договор да се нас неколико нађемо испред Дома Војске... многи због посла и не стигоше, али једно десетак младих Срба које познадох дођоше: Горан, Петар, Милица, Дени, Ивана, Ана, Маркан, Јован, Војо и др.

Мени је било резервисано место, јер сам и претпостављао да ће много људи доћи као што и јесте, али на крају ипак своје место уступих Ани. Док се сала неочекивано брзо пунила, то сам ја отишао код Игора на испомоћ око доношења додатних столица, што су неки гости криво схватили искрен да будем. А Мица се чак бунила што је добила места у 6. реду... "Аман људи, ја нисам запослен у Дому Војске".

Када се је сала се већ добро попунила, а казаљке прешле 19 сати, дође и Матија Бећковић. Улази човек на велика врата, а маса народа која га спази поче да аплаудира конда долази председник. Додуше било је неких људи који су се тако и понашали тамо одмах иза Матије, правећи шалу на то још из они Тилетових времена.

Нова водитељка најави госта Матију Бећковића, који је угостио Матију Бећковића.

Изађе Матија на подијум, а светла се погасише... упалише се само два рефлектора. Тад проговори Матија, рецитовао је, мудровао, философирао, прави гримасе... многима је измамио осмехе, поготово када почне да имитира нашег човека динарског басена планина: Дурмитора на пример.

Говорио је о Космету - најскупљој србској речи, рецитовао је о маленом дечаку да више не буде мали, наставио је о Господу, па онда опет о путевима којима је долазио и пролазио у Црну Гору и Херцеговину, скупа са покојним Момом Капором. И још много тога. Маркан је успео добар део снимити, иако му се подијум за ТВ репортере тресао својски.

После завршеног Матијиног наступа било је сликања као на додели оскара. Хоће људи да се сликају кад је џабе. Само сам се измакао, да не кварим... Било је лепше сликати се тамо у холу, са омладинцима и генерацијом.

По неком ранијем предлогу брачног пара Славковић, одосмо у Ресавску улицу, где постоји пекарица Занат, са специјалним пецивом и домаћим соковима. Тај наш одлазак ме подсети мало на онај домаћи култни филм "Варљиво лето '68"...

Овакве ствари су по мени добра ствар. Мало дружења, а више науке и философије просто крепке мождане ћелије поред свих свакодневних информацијских бомбародовања и спамовања путем електронских и свих других медија.

Зато и вама препоручујемо Дом Војске Србије, да посетите кад огласе неко дешавање... зашто да не?

Култура не излази из моде.

Милан Чучковић
18.11.2017.