Од вајкада су Срби насељавали простор западно од ријеке Дрине (кичма србског народа). Оно што свједочи о томе јесу бројни културно-историјски споменици као и православне светиње: које су подизане и прије Косовског боја 1389. године. Рецимо у доба владавине Краља Драгутина који је изданак светородне династије Немањића подигнуто је на сјеверозападу Босне и Херцеговине неколико манастира крајем 13. вијека: Карановац и Клисина на примјер.
Баш ту некако лежи и планина Козара која се протеже правцем сјеверозапад-југоисток... ова планина је дугачка око 70 км а ширина 20-30 км. Близу јој је ријека Сава са сјеверне стране, Уна је на западу, Врбас на истоку, а Сана на југу.
Рађала је Козара одувјек и ратнике и пјеснике; и мајке и ратнице; и докторе и професоре; и мајсторе и трговце... Данас послије много буна, ратова, устанака Козара је постала мит...
Заправо током Другог свјетског рата Козара је много пропатила. Много србског становништва је нестало, заправо убијено од усташа и Њемаца 1941-1945... Козарачка дјеца су била најзаступљенија међу јасеновачким анђелима који су крвнички убијани од усташких злотвора и њихових крвавих ножева и србосјека. Поред тога, многи Козарчани су хапшени и одвођени на позната и непозната стратишта Срба: Јадовно, Стара Градишка, Јастребарско и др.
Мада има један догађај који се не смије заборавити, ријеч је о Козарачкој бици из 1942. године када је Козара највише пострадала. У касно прољеће 1942. године Козара је била велика слободна територија коју су контролисали борци 1. Крајишке ударне бригаде НОВЈ. Усташе и Њемци покрећу велику офанзиву са циљем да то униште. Тако је и кренула силна непријатељска војска од преко 31.000 бојовника, док су партизани имали око 6.000 војника.
До средине јула 1942. године Козара је била освојена и потлачена. Хрватски и муслимански фашисти, као и њихови помагачи су починили стравичне злочине гдје је њемачким снагама командовао Курт Валдхајм. Хиљаде и хиљаде Срба су убијени тада. Мали број партизана и србских цивила се успио извући из обруча. Све цивиле које нису поубијали усташе одводе у логоре, највише логор Јасеновац али и логор Земун.
То је оно што се деценијама прећуткивало и мало се знало, јер заправо југославенске комунистичке власти послије 1945. године нису дозвољавале да се прича о томе зато што је то нарушавало темеље братства и јединства друге јужнославенске државе: СФРЈ.
Мали број људи у Брозовој Југославији је знао да се на Земунском гробљу налази велико стратиште Срба... заправо налази се НАЈВЕЋЕ ГРОБНО ПОЉЕ са преко 6.500 лешева колико се претпоставља да је ту најмање сахрањено.
Послије рата Савез бораца НОР-а је ту поставио један споменичић гдје нема спомен-плоче односно података шта се ту заправо десило. Само је кратко написано да се подиже споменик "Жртвама фашистичког терора 1941-1944".
Деценије тако прођоше у незнању и замагљивању историје.
* * *
Зимус када смо били у Бањалуци, на обиљежавају парастоса жртвама усташког покоља у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и Раковцу упознадосмо једну девојку Сандру. Била је тамо да скупа упалимо свијеће, а носила је и икону Св. Вукашина Клепачког.
Она нас је и позвала да дођемо у Земун, на градско гробље пошто су њено Удружење Јадовно 1941. и Удружење Козарчана из Београда организовали у суботу 11. маја парастос за убијене Козарчане током Другог свјетског рата. Нажалост нисмо могли доћи сви, ради породичних и пословних обавеза. Али нас неколико је дошло.
Првобитно смо дошли до црквице у склопу самог гробља, а онда дође неки човјек из организације и поведе нас до тог споменичића. Била је то већ неколицина људи, а ми препознадосмо неке.
Тачније, Београд и околина имају милионску популацију, али нема културе сјећања. Оно што треба да одавно постоји у нашој држави и народу сведено је на неколико удружења и појединаца који се боре за то да се страдања и злочини над Србима не забораве.
Била је ту Наташа, Горан, Никола, Вељко, Сандра, Дејан, Ноле и др. Док смо се скупили, свештенство СПЦ је почело са служењем парастоса за (пот)козарске Србе... а након тога један прота је одржао бесједу присутнима, за њим и Душан Басташић. Послије њега су се обраћали и људи из протокола.
Мени је упечатљив био историјски час који је на крају одржао Никола Милованчев рођени Земунац, а данас становник Љубљане.
Наводио је доста занимљивих чињеница из тог ужасног времена када су Козарчани били заточеници Земунског логора... Он наводи како је земунска калдрма била црвена односно крвава од србске крви која је цурила са коњских запрега, са којима су превожени лешеви Срба.
Поред њега у срце је дирала рецитација Рајка Срдића, рођеног Козарчанина, данас становника престолнице Србије, која говори о планинама и ријекама које треба да Господ помилује јер оне ништа згријешиле нису...
Након свега организатори су позвали на једну групну слику изнад споменика, на степеницама. Послије свега, када се добар дио народа разишао ми смо усликали се поред споменика са нашим транспарентом "КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА!" гдје се и налазе слике наших познатих страдања у 20. и 21. стољећу.
Како смо ми морали ићи на далеке путешесвије по сјеверним дијеловима наше отаџбине, нажалост нисмо имали прилике за даљи програм.
Ово је тек почетак откривања мрачне истине нашег народа и желимо да расветлимо то скривено парче историје, да осветлимо пут, јер то и јесте мотив нашег Србског Светионика.
Написа: Чуле
13.05.2019.
Након 77. љета, јесени и зима, први пут служен парастос за пострадале православне мученике. На Земунском гробљу, Гардош, у заједничку гробницу бачено је 6500 душа, жена, дјеце, старих и изнемоглих са Козаре и Поткозарја. Довожени у запрежним колима са Старог сајмишта, некадашњег логора, по ноћи док је крв текла у потоцима земунским улицама. Они који су давали знакове живота, дотучени су и заједно са осталим православним Србима бачени у заједничку гробницу.
11. маја, нас педесетак душа помолили смо се и запалили свијеће за наше мученике, који су тих стравичних мученичких дана пали. Пали од њемачких и усташких звијерских руку и заборављени од сопственог народа.
Уз Божију помоћ, следеће године поставићемо Часни крст над масовном гробницом, да се зна да су 6.500 православних Срба били цивили а не партизански борци.
Њемачке власти тражиле су од yсташа способне људе за рад, а усташе су слале изнемогле жене, дјецу и старце од којих Њемци нису имала никакве користи.
У логор Сајмиште, свакодневно од 8. децембра 1941. до почетка маја 1942. године убијани су Јевреји, првенствено жене, дјеца и старци. За само пет мјесеци у логору страдало је преко 6.000 Јевреја. Роми су такође убијани, а тачан број убијених се не зна. Када је маја 1942. године довршено убијање Јевреја и Рома логор је почео са истребљењем Срба.
Највећи број чинили су цивили, избјеглице из Јасеновца, Старе Градишке, Уштице, Баније, Кордуна, Вишеграда, Ниша. Старо сајмишта данас изгледа оронуло, запуштено.
У Мађарском павиљону , "Павиљон смрти", гдје данас људи живе, било је мучилиште. Мучили су их батињањем, изгладњивањем, физичким радом.
А када се у згради, која је Спасићев павиљон, појавила дизентерија, све обољеле пребацили су у Мађарcки павиљон и тамо их побили. На мјесту гдје је Спасићев павиљон била је "болница". А данас је то обданиште, теретана.
Преко пута Спасићевог павиљона или некадашње "болнице" налази се зграда у којем је сад ресторан "Бибер и со". Та зграда кориштена је као мртвачница.
Зграде у којима су на најмонструознији начин убијали људе, само јер су били Срби, Јевреји и Роми, сада су у приватном власништву. Кула командног логора која је у стравичном стању огледало је Београда и читаве Србије.
Огледало једног народа, који се покорио и спуштене главе тумара, тражећи своје а испред носа му стоји. Не виде да на сваком кораку кости предака леже и чекају да их се неко сјети.
Поред ријеке Саве, око километар од куле командног логора, подигнут је споменик '95 . године који је требао бити подигнут у спомен -парку у Јајинцима.
Преко пута споменика, на другоj обали Саве, стоје нове зграде, чија свијетла ноћу подсјећају на усташко слово "U".
Заказала Држава, заказали ми као народ. Послије рата, дошло је ново доба и ницали су споменици са петокраком. Црвена петокрака сијала је пуним сјајем и послије толико година и данас сија. Сакривена истина као и злодјела.
То вријеме "братства и јединства" одавно је прошло!
Шта ли то сад чекамо и ко то нама сада брани да јасно и гласно кажемо ко нас је клао, ко нас је протјерао?! Ко нас је као јагњад послао пред џелата?!
Преко 10.000 Срба убијено је у логору Старо сајмиште, од маја 1942. до јула 1944. године.
Клањамо се Европи, Америци, а својим жртвама не можемо свијећу запалити.
Нисмо достојни својих предака.
Mи, њихови потомци, требамо савити главе до земље и тражити опрост.
Сандра Благић
13.05.2019.