У бившој Југославији, Божић и други православни празници су били непожељни за поменути, а камоли за славити... заправо Брозов режим је пажљиво узгајао атеизам (невјерство у Бога) и свако помињање цркве и Христа сматрало се не само за старомодно и заостало већ и непријатељски за државу која је сазидана на темељима лажног братства и јединства.
Тако нешто је могуће, јер су главну ријеч у земљи од Вардара па до Триглава водили Словенци и Хрвати.
Ипак, добар дио Срба поготово у руралним срединама није марио за некакве партијске похвале и напредак у каријери, па је "пркосио" Титовим полтронима који су се утркивали у цинкарењу својих пријатеља и комшија, па чак и кумова и рођака, који су ишли у храмове Божје, палили свијеће и обиљежавали значајне црквене свеце. Мањи дио Срба је прихватио такву политику и одрекао се Бога, стидио своје крсне славе, све за рад некаквог напретка и прогреса.
Појавом Алије Изетбеговића на јавној сцени почетком 1990. године мноштво босанских Срба је видјело да се некакво зло спрема. Изетбеговић који је у два наврата "студирао" у Тузли, Фочи, Зеници и осталим робијашницама Босне и Херцеговине, сада је основао политичку организацију - Странка Демократске Акције.
Око себе је Алија првобитно окупио себи сличне пробисвјете и екстремисте који су хтјели етнички чисту и независну БиХ од СФРЈ, засновану на сунитском Исламу. Намамили су успјешног привредника Фикрета Абдића из Велике Кладуше у СДА, пошто су знали да ће тако најлакше преварити Србе. Када је дошао погодан моменат Абдић је уклоњен из СДА, иако је добио четвртину више гласова на изборима 18.11.1990. Алија је савезнике тражио у Хрватима, јер су муслимани у два свјетска рата шуровали са њима против Срба.
Средином 1991. године Алија и његови сарадници су почели са стварањем паравојних формација (Зелене Беретке и Партиотска Лига) и илегално наоружавање, јер се у сусједној југославенској републици већ водио рат, тачније Туђманове хорде су као хијене нападале србска насеља, касарне и људство у Југославенској Народној Армији.
Врхушка СДА је прво направила почетком 1992. договор са сарајевским подземљем: Јусуф Празина, Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић... о узајамној помоћи. СДА је тражио од криминалаца да им етнички очисти "авлију", док су за узврат добијали одријешене руке за противзаконите радње (шверц, проституција, пљачке, уцјене, убиства, силовања, ...). Тако нешто се преливало и на остале крајеве гдје су муслимани и Хрвати имали релативну или апсолутну већину.
У прољеће 1992. ситуација је и у Босни постала тешка, заправо вражија. Срби у наиви су вјеровали у ЈНА да ће их заштити, док су муслимани били врло добро организовани и направљени су планове о нападима на србска насеља. Тако је 8. априла и Насер Орић бивши службеник Службе Државне Безбједности постављен за начелника полицијске станице у Сребреници. Пет недјеља касније постаје и командант свих оружаних снага муслиманске паравојске на сребреничком региону и улази у ткз. Ратно предсједништво Града Среберенице.
Око себе је Орић окупио кољаче, убице, монструме са дна људског друштва. Дао им је оружје у руке и повео у акције етничког чишћења свих насеља у средњем Подрињу, односно област Бир(а)ч. Најчешћи напади радикалних исламиста под Орићевом командом су се дешавали на православне празнике: Ђурђевдан, Ивањдан, Петровдан, Васкрс, Митровдан... Гдје год да су пролазили припадници 28. дивизије ткз. Армије БиХ остављали су пустош и згаришта. Ако би се десило да неког ухгвате живог водили би га у сребреничке логоре и тамо се иживљавали до бестијалности.
Парадоксално је то што је Сребеница проглашена за заштићену зону УН, па Србска војска у БиХ није смјела имати ту тешку артиљерију. Све то није било случајно, већ су нам то наметали западни "мисионари" који су суштински били врло добри муслимански и хрватски савезници у ратовима на југославенском простору деведесетих година 20. стољећа.
Освануо је и Божић, 7. јануара 1993. године... мноштво становника Кравице пошло је на празнично богослужење не слутећи зло. Око 3.000 муслиманских крволока окружује село које је имало три пута мање становника, а бранилаца не више од 200. Попут љутих звјери почели су крвиници Насера Орића да кидишу на све што се миче.
Препознати су: Хазим Омеровић, Мехмети звани Шиптар, Ријах Сачиковић, Смајо Манџић, Суљо Чакишић, Мевло из Глогове, Мехо Устић...
Зликовци су посегли за ватром, те су палили куће, помоћне објекте, љетнину јер су хтјели да се кравички Срби више никада не врате. Из ватреног оружја само су шекетали меци према цивилима, пошто су сеоску стражу већ поубијали. Ни то није било довољно већ су муслимански бојовници хладним оружјем: ножевима, тестерама, жицама, сјекирама, камама навалили на Србе... Крвави пир је трајао неколико сати.
Било је то најтужније понављање историје.
У страху од сигурне смрти преко 1.000 Кравичана је пошло према Дрини, јер су знали ако успију прећи ријеку, да ће у Републици Србији наћи спас. Међутим, зликовци Насера Орића су их и ту скривени дочекивали у засједама и убијали из пушака, решетали су по Србима, који су падали као снопље.
Крвави Божић је у Кравици имао стравичан биланс 50-оро убијених. Убијана су и дјеца млађа од 12 година. Био је то најмонструознији покољ, какав се не памти у средњем Подрињу. Тешко да је било малишана, да је имао оба родитеља. Мајке, сестре, баке, кћерке, унуке...као и у сваком рату су обукле црнину. Шта ће тужна чељад овог напаћеног поднебља него да одјећом покажу странцима да их ништа не питају.
Ослобођење Кравице је дошло тек крајем марта 1993. када је Дрински корпус ВРС протјерао окупаторе. Нашли су на пустош. Укупан број жртава током грађанско-вјерског рата у Босни и Херцеговини је преко 160 Срба, познатих именом и презименом.
Оружани сукоб у БиХ се завршио Дејтонским неспоразумом крајем 1995. године. Наша отаџбина је подијељена на пола.
* * *
И у рату је тешко, а послије рата још теже, јер нема најмилијих, само гробови, ко има среће да је сахранио свога. Постоје и они који не знају гроба својим ближњима. Треба све кренути испочетка, све оно што су генерације стварале било је уништено. Ипак, Срби у БиХ су добили признати ентитет на коме су могли да се осјећају слободно.
Међутим, слобода је горка ако нема истине и правде. Ако се зликовци деценијама некажњено слободно шећу и још кезе жртвама односно породицама убијених и несталих, онда је таква слобода најгора врста казне. Међународни фактори који нам стално вичу да је важно помирење и суживот су намјерно и послати да би нам још више досољавали ране.
За ратна злодјела и злочине против човјечности у Кравици није одговарао готово нико. Насер Орић је одвучен у Хашки Трибунал не зато да би га осудили, већ да би га ослободили. Проблем је у томе што кључни свједоци попут Радојке Филиповић, Цвјетка Ристића, Брана Вучетића нису смјели доћи до Хага, тачније МИП Холандије им није дало визу. Трагикомедија од права и правде.
Тужилаштво БиХ већ деценијама у фиокама држи предмете у којима је све детаљно описано од стране очевидаца и свједока. Лицемјери кажу да је то недостатак политичке воље.. ма јесте ли?! Врло добро они знају да би покретање судског поступка довело до пресуде, а пресуде пишу историју. Морао би се на тај начин промјенити мозаик рата у БиХ, гдје би се јасно видјело да и Срби имају жртве. Ако је тако морали би се злочинци казнити, зар не?
Они који су већ подобијали ордење и станове по Сарајеву од протјераних Срба, уживајући што су се извукли из својих "бајта", сада би требали да робијају и да им се све то одузме.
Наравно да од тога нема ништа. Босански муслимани су већ 32 године само алат против Срба, јер Запад односно НАТО нас доживљава као "мале Русе", проблем је и што смо православци, а не католици.
* * *
Има један стих који код БМК који мене савршено описује: "Оно што ја радим кажу не би луђак".
У Кравици сам до сад био више пута, тачније престао сам да бројим. Раније сам додуше више пута знао доћи баш у Братунац, почетком јула, али сада како сам се оженио, онда дођем увјек прије Божића до Кравице. Већина би ме њемо гледала и питала се шта имаш човјече више тражити у тој Кравици.
Имам да тражим један каменчић који би да ставим у мозаик културе памћења, да се никада не понови. Јер свако онај ко би ме убјеђивао да се неће поновити могу унапријед да му речем да је незналица и медиокритет плитког ума. Ратови су највећи бизнис, а ми Срби смо вјечити понављачи историје јер нас лако купе са ситницама и зло се брзо заборавља.
И сам сам прогнан раних деведесетих година из своје куће. Срећа је била што сам неке ствари урадио на вријеме иначе би и мене и моје најближе Дунав добацио до Новог Сада или Београда, хтио то неко рећи на глас или не.
Показати поштовање према жртвама и њиховим породицама не само да је хришћански, већ је и људски. Пошто они који углавном постављају оваква небулозна питања су већином лажни православци па нису свјесни своје несвјести, онда ме то и не чуди. Тачније, одлазак у своју парохијску цркву није довољан сам по себи. Има још мноштво ствари које треба да чујете и научите од свог духовника, ако га имате.
Изјутра док је још магла оковала средњи дио Подриња кренух ка Кравици. Успут размишљах гдје бих могао да купим цвијеће... Сину ми идеја да у центру Братунца има једна мала бутика. Тако и пређох мост Братољуб те уђох у Србску Босну. Купих цвијеће те наставих до Кравице. Више и не користим навигацију, знам гдје је... јер Господ отвара путеве: Магашићи, Јежештица, Кравица...
Споменик је на главном путу, велики црни крст од мермера. На њему је порука и стихови, али и двије бројке које говоре више од милион ријечи. Тачније, број убијених Срба у Другом свјетском рату у регији Бирач је близу 6.500 од стране муслиманских фашиста који су били дио геноцидне политике Анта Павелића поглавника клеро-нацистичке Независне Државе Хрватске. Друга бројка је 3.267 убијених Срба током 1992-1995, познатих именом и презименом убијених по жељама и инструкцијама Алије Изетбеговића.
Изађох из аутомобила и узех цвијеће. Речем водитељу програма за наше удружење и одакле долазимо. Ово ријетко када и говорим, али на овом мјесту морам. Нажалост иако организатори шаљу највишим представницима власти Републике Србије позивницу нико се не одазива. Мене сваки пут због тога буде срамота када долазим у Кравицу. Неће да дођу ни комшије са десне стране Дрине да зло буде веће. Ове године су други пут дошли представници ветерана Херојске 549. бригаде из Призрена.
Поче одмах и парастос. Локално свештенство СПЦ је служило молитвено сјећање за кравичке мученике, гдје препознадох Оца Александра и Оца Дејана. Али и међу присутнима познадог Љубишу и Николу. Јавих се Радојки која ме поздрави блаженим осмјехом. Она нас је заправо и позвала званично. Проговорих касније и ријеч-две са Бранимиром Којићем, велим му да не заборави доћи у емисију, јер нећу да нам поколења буду слијепа поред здравих очију. Нећу да носе терет лажних оптужби.
Након парастоса часни оци су казивали краћу бесједу, док су званичници Општине Братунац, као и Владе РС имали своје обраћање. Осјети се горчина, невјера у државне институције БиХ. А и како би? Стотине зликоваца осумњичених за Кравицу су слободни и уживају. То је њима њихова борба дала.
Након тога отиђосмо у основну школу "Петар Кочић" на посно послужење. Мени свакако није било до хране, али ми је пријала чашица разговора са свештенством о локалним приликама и консултације о неким пројектима за које једва чекам да се покрену у будућности.
И због живих и због мртвих...и због предака и због потомака, јер ко смо и шта смо ако заборавимо. А опет може да нам се понови.
05.01.2024.