Након Косовске битке на Видовдан 1389. године, србска држава је кренула да се урушава. Постојала је још неких 70-ак година као деспотовина Ђурађа Бранковића у околини Смедерева. Послије тога су Турци Османлије наставиле да освајају и покоравају све до Алпа. Тамо су заустављени пред Бечом у два наврата и касније отпочели да се повлаче.
Срби на својој земљи су често имали окршаје са Турцима јер су жељели слободу... Вожд Карађорђе је успео 1804. године у Орашцу на Сретење да подигне велики устанак и поведе свој народ у борбу за слободу... Што није успио он наставио је Милош Обреновић у Такову на Цвети 1815. године.
Наредних деценија Турска царевина је слабила, а србска књажевина, потом и краљевина је ојачавала. Прво су Срби ослободили нишки, пиротски, врањански део 1878-1879 године и тиме додатно ојачали своје позиције. Међутим, стари дијелови Србије су остали поробљени.
Коначни обрачун са Османлијама сачекао је још неколико деценија касније...
Влада Краљевине Србије је потписала низ уговора те 1912. године са Црном Гором, Бугарском и Грчком о склапању савеза балканских држава, како би се сви ујединили и истјерали своје вијековне завојеваче.
Тачније 3. октобра 1912. засврирале су ратне трубе у Краљевини Србији и отпочела је мобилизација свих војноспособних мушкараца... јер сан предака о слободи још није био остварен.
У топличком крају Врховна команда је формирала један пјешадијски пук који су крстили као "Књаз Михаило". Та војна јединица била је састављена од земљорадника и горштака који су расли на камену и били спремни на све. Послати су у Први балкански рат, а одмах потом и у други. Нису се ни одморили, већ је кренио и Први свјетски рат... а они су у том војевању од свих пукова србске војске једини понијели титулу ГВОЗДЕНИ ПУК. Јер где год да се судбина Србије ломила и требало да се спашава Врховна команда је слала војнике топличког Гвозденог пука. Пук је званично расформиран тек 1920. године.
Од свих одликовања које су србски војници добили 1912-1920 једна трећина је припала јунацима из Гвозденог пука. Само неки од имена ове најславније јединице су: Миливоје Стојановић - Брка, као један од комаданата, који је погинуо у Колубарској бици 1914. године, затим Душан Пурић, такође комадант из Ужица, који је херојски дао живот на Мачковом камену 1914. године... Милунка Савић, хероина о којој су испредали митове итд.
Најславнија јединица у Срба, а нема споменика.... вјеровали или не.
* * *
Читав вијек је морао да прође да се у малом планинском селу Игриште, код Куршумлије мјештани и потомци договоре да морају да се одуже прецима са једним спомеником, такав да се не срамоте ни пред потомцима.
Споменик у Игришту је откривен прије двије године, тачније 1. октобра 2016. године пред мноштвом народа, а укључили су се и припадници Војске Србије. Нажалост медији у Србији су овом догађају врло слабо придавале пажњу.
Прођоше три пуне године од оснивања удружења Србски Светионик. За ове три године урадили смо много разних акција и сложно идемо даље. Први пут на Игришту, код споменика били смо у фебруару 2017. године... А други пут прошле године у октобру мјесецу.
Дио Нишке екипе је одрадио још једну у низу активност, а то је посјета Споменику Гвозденом пуку у Игришту... Тиме смо заправо започели своју четврту годину постојања удружења.
Суморно и прохладно јутро у Нишу, али нама топло око срца јер знамо гдје и код кога идемо. Прошле године смо обећели да ћемо се ове поновно вратити. По договору нађосмо се са нашом драгом пријатељицом и сарадницом Славицом Динић, чланицом организације Коло Српских Сестара и кренусмо на пут. Славица се ноћ раније вратила из Грчке из посјете Крфу, Виду, Зејтинлику, Добром пољу, Кајмакчалану... тако да нам је путовање прошло у врло брзо...
Размјењивали смо приче са путовања на 100. годишњицу пробоја Солунског фронта пошто је и наше удружење достојно обиљежило тај велики јубилеј и посјетило та значана мјеста у Грчкој прије мјесец дана..
осље 77 км скрећемо са асфалта на макадамски пут и на паркингу видимо војни аутобус и неке чланове војног оркестра из Ниша... на добром смо путу.
Након 8 километара на изласку из шуме пропланак, а на пропланку предиван споменик. Стигли смо у Игриште, мало планинско село на обронцима Копаоника. Село у ком живе људи великог срца и широке душе.
Угледашмо мајора Лукића, он нам је дао нам смјернице куда да кренемо. Дочекаше нас како доликује са погачом и сољу и њиховом игришком ракијом.
Дочекао предсједник удружења „Гвоздени Пук - Игриште“ домаћин Живота Јевремовић и његова супруга Нада која није могла сакрити срећу и задовољство што нас опет види. Прилазе нам и остали Игриштанци: Раде Петровић, Вујадин, Слободан... Сретошмо многе драге људе и познанике са разних догађаја.
Посљедње припреме за свечаност су у току, војни оркестар, војска спремна за почасну паљбу. Почаст читавој манифестацији домаћинима, а и гостима је било присуство и припадника Војске Србије.
Четири генерала су дошла у Игриште... Комадант КоВ генерал-потпуковник М. Симовић, његов замјеник генерал-мајор Ж. Глишовић, бригадни генерал Предраг Грбић комадант 3. Бригаде Ков и генерал В. Балтић, пуковници, мајори...
Стигли су и наши пријатељи из Ниша два Мирослава и по договору доњели цвијеће.
Свечаност обиљежавања 106 година од оснивања Другог пјешадијског пука првог позива Моравске дивизије "Књаз Михаило" званог Гвоздени пук почела је поменом за све изгинуле борце тог пука.
Редали су се рецитали, говори, уручене су захвалнице, чуле су се и гусле, наша насушна потреба.
Добродошлицу нам је пожелио чика Живота, а Раде Петровић нам је представио и два члана из породице наше храбре хероине Милунке Савић, њеног унука и праунука.
Након свечаног програма, полагани су вјенци од стране Војске Србије, општине Куршумлија, разних удружења међу којима смо и ми заједнички положили цвијеће поред споменика Гвозденим пуку. Полагање вијенаца је пратио војни оркестар из Ниша ,а на крају су се чули и почасни плотуни.
Послије завршене свечаности домаћини су нас позвали на ручак и заједничко дружење. Ми смо прије ручка искористиле прилику да се мало фотографишемо, што су генерали и домаћини а и остали присутни са задовољством прихватили.
Војнички пасуљ је био одличан као и увијек, кромпиру нема премца било је јањетине (штета што предсједник Србског Светионика није био са нама) и што каквих специјалитета...
Размјењивали су се поклони, ређале су се здравице, говори, расположење је било више него добро, а друштво још боље.
На растанку се испоздрављашмо, обећасмо се опет вратити у Игриште, а добисмо и позив за свечаност обиљежавања Дана треће бригаде КоВ у Нишу у Касарни „Књаз Михаило“ за пар дана.
Нама је ово била драга посјета и овакве ствари треба радити што више и наравно дјецу доводити, од малена им причати приче о славним прецима.
Рада Допуђ
05.10.2018.