Извештај са Љубића 07.06.2020 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 297
Јуче: 902
Недељно: 5.359
Месечно: 24.497
Годишње: 231.157
Укупно: 765.372

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у октобру

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 18.10.2020

Обележили смо Дан сећања на србске жртве у Другом светском рату 21.10.2020

Дани Милунке Савић, пети пут - 10.10.2020

Извештај са четвртог Бруског марша 10.10.2020

Извештај са Кумановског парастоса у Београду 27.10.2019

Извештај из Јошаничке Бање 12.10.2019

Посета манастиру Рача 06.10.2019

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Поетско вече у Нишу септембар 2019

Извештај из Братунца 20.10.2018

Извештај са Куманова 21.10.2018

Извештај са трибине у Нишу 10.10.2018

Извјештај из Игришта 03.10.2018

Извештај из Јошаничке Бање 06.10.2018

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Осам стотина србске државности у Коларчевој задужбини 28.10.2017

Извештај из Куманова 22.10.2017

Извештај из Борче 15.10.2017

Посета Галерији САНУ у Београду 11.10.2017

Најава: Четврти Колубарски марш биће 10. децембра 2017

Извештај из Јошаничке Бање 7.10.2017

Извештај из Игришта 3.10.2017

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017

Извештај са 61. београдског сајма књига 30.10.2016

Извештај са парастоса србским жртвама Откоса у Београду 29.10.2016

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Извештај са промоције књиге Хроника прогнаних у Београду 20.10.2016

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 16.10.2016

Извештај са промоције књиге Хероји отаџбине у Београду 27.9.2016

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Извештај са парастоса српским жртвама из Госпића у Новом Београду 18.10.2015

Извештај са Колубарског Марша 14.12.2014

Основано је удружење Србски Светионик

Извештај са Шестог Церског марша, 16.8.2015



8. јун 2020.


Извештај са Љубића 07.06.2020


Први србски устанак под вођством Ђорђа Петровића је потрајао непуних десет година од фебруара 1804. до септембра 1813. године, а трагично се завршио Бојем на Равњу, када су далеко бројније турске снаге поразиле Карађорђа и његове устанике. Многе војводе су да би избегли сигурну смрт, прешли Саву и склонили се у Аустроугарску.

Ипак, један од војвода из Првог устанка Милош Обреновић остаде са својим народом, који се нашао на удару турски сабљи... тачније Османлије када су овладале Шумадијом и Подрињем спровеле су крваве одмазде над цивилима и свима онима који су сматрани потенцијалнима непријатељима. Већ наредне године букнула је Хаџи-Проданова буна у околини Пожеге, Крагујевца и Јагодине. И она је крваво угушена набијањем на колац организатора и помагача.

Како је ситуација постајала из дана у дан све тежа у пролеће, тачније на велики православни празник Цвети 1815. године се подиже Други устанак са жељом да се настави србска национална револуција и ослобођење од Османлија и њиховог терора и страховладе коју су вековима спроводили на Балканском полуострву.

Хајдуци и харамбаше у Такову изабраше Милоша Обреновића да их води. Он је то испратио следећим речима: "Ето мене, ето вас... ето рата са Турцима". Подиже се народ јер су сви схватили да више нема шта да изгубе, тада су и свештеници СПЦ стали уз свој народ јер су и они понајвише били на удару Османлија.

Једна од првих битака тог Таковског устанка беше недалеко Чачка. Био је то Бој на Љубићу. Свакако убедљива србска победа допринела је и да устанак настави да живи, а касније доведе и до извесне самосталности Србије 1830. односно 1833. године.

Сама битка је била жестока, јер су Срби опет као ранијих година имали малобројније снаге... Тачније, устаници су и поред појачања имали око 4.500 хајдука, док су Османлије имали преко 11.000 људи под оружјем. Овде су Срби може се рећи имали мало више среће, али срећа прати храбре. Поред Милоша, његове војводе: Лазар Мутап, Милић Дринчић, Танаско Рајић, Јован Димитријевић Добрача, Милутин Гарашанин... су такође учествовали у овој бици и храбро командовали својим борцима. На другој страни Ћаја-паша и Кара-Мустафа су имали велике губитке и морали су да се повуку.

Љубићка битка се одиграла уствари 6. јуна 1815. године (по новом календару) у долини Западне Мораве на простору између чачанске џамије и брда Љубић изнад Чачка 4 км североисточно. Србски устаници су ископали шанчеве, који су се добро показали и у Првом устанку.

Танаско Рајић јуначки паде у свом шанцу, пошто га је његова посада напустила, видећи да хорде Турака само навиру и пробијају шанчеве, а плус су ударили и са леђа. Народна песма је записала овако Рајићеву погибију:

- "Од сто рана од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана!".

Милош Обреновић видевши да ситуација постаје више него озбиљна шаље Дринчића са 200 коњаника да уђе у поље где настаје свеопшти метеж и кланица као на Косову Пољу. И сам Милош узима сабљу у руке и јуриша на Турке, који преовладавају пољем, јер им стиже појачање, свеже снаге, а Срби се повлаче ка Љубићком брду.

Настало је краткотрајно затишје када долази до преокрета. Тачније један устаник Васа Томић из Кнића је увидео да се Ћаја-Паша шета поред Мораве увече тог дана и пушком га смртоносно погодио у врат. Ово је имало психолошки ефекат, јер су Срби наредни дан добили елан да нападну у јуришима, а Турциима је завладала паника. Они су се повлачили у нереду којекуде.

Код Срба је порасло самопоуздање, настало је славље што су опстали. Милошу је ова победа подигла углед међу устаницима али и народу, који га је тада истински прихватио као вођу.

 

*   *   *

Тако преци војеваше пре више од два столећа, знајући зашто се боре и коме градише државу. Последњих година међу Србима је ситуација врло чудна, јер ретко ко претке поштује... Тачније, на прсте једне руке се могу избројити веровали или не. О разлозима можемо диванити и анализирати до Божића. Али суштина је у томе да данас Срби су више окренути себи, својим пороцима, петпарачким причама, па се и време и новац више трошкаре на небитне ствари.

Зато је основано пре пет година и Удружење Србски Светионик да се та тужна слика тј. статистика промени. Јер искрено, често ме буде срамота слушајући бедне и јефтине изговоре зашто људи неће да дођу на дешавања која се тичу културе сећања, али и одавања почасти славним прецима због којих ми данас и постојимо. Овде нису потребни ни милиони, нити годишњи одмор.

Још на Сретењском маршу ове године седох за стол са Чачанима које је наш пајтос Која довео... дечко прилично изражене националне свести, који бејаше већ са нама већ у Јошаничкој Бањи, румунском Араду, на Кајмакчалану и Колубарском маршу итд. Размишљајући како да својим активностима п(р)обудимо западноморавски округ питам Дућу и Коју шта има тамо занимљиво. Они рекоше да има Љубић брдо, али да је то сувише близу Чачка.

- "Нема то везе, мили моји, јер нама нису битни километри, већ значај... колико је то место уистину значајно".

А куд ћеш већи значај него преломна битка Другог устанка. Остало је да се они распитају мало код кустоса, јер нас превасходно занимају историјски часови, а не храна. Тако је и било... само што нас је ова фрка са Корона вирусом много тога успорила и омела. Прво за Ниш, а била је и ова акција у Чачку под знаком питања.

Нажалост, због многих приватних обавеза, али и финансијских издатака из Београда на ову акцију кренуше два аута. Збор према договору је био у цркви Вазнесења Господњег у центру Чачка, улица Цара Душана. Тог јутра су свештеници СПЦ и верници обележавали празник Духови тј. Тројице - Тројчиндан.

Малко јесмо окаснили на јутарњу литургију, али не мари. Прође мало времена у тражењу паркинга. У порти цркве нас дочекују позната и драга лица. По завршетку молитве, ми се окуписмо испред самих врата, где стависмо и заставе на барјаке. Од локалног пароха добисмо и благослов за наш Поход на Љубић. То је Прва дама инсистирала да морамо тражити.

Прва тачка је била Народни музеј у Чачку. Тамо се окупило нас тридесетак. Касније сам се придружила још неколицина. Кустос г-ђа Магдалена нас је спровела кроз просторије музеја показујући нам доста ствари везано за чачански и западноморавски крај. Поставке су заиста богате и просто плене погледом када видите ствари старе неколико векова које су очуване. Оно што је мени између осталог привукле пажњу јесте оргинална униформа војводе, једина у Србији код њих се налази.

Наравно, посебно је приказан Други устанак, Бој на Љубићу, као и слика мученика Хаџи-Проданове буне. Гледајући то све заправо осећате како вам расте патриотизам и жеља да вратите дуг прецима, ако ничим другим, онда сећањем. Поход, односно пешачење је врло добар начин, зар не?

Ту у музеју ми је било чудно присуство једне труднице, која је дошла са ћерком и мужем. А онда ми објаснише да није случајно ту, већ да Бјелановића има највише и њихових потомака. А жене су им фанатичне, то сам исто приметио.

Тако смо ми већ око 11:00 сати формирали колону са све заставама и кренули од цркве, улицом Бате Јанковића, па ушли у Булевар Танаска Рајића. С обзиром да нас није било много, то смо ми ишли тротоаром. Музику је Алимпије пуштао преко звучника, али није једини. И Далибор је рокао песме, које је "украо" из мог аутомобила. Дођосмо до кружног тока, где се налази споменик Милошевом барјактару - Танаску. И онда ту скренисмо даље ка Љубићу. То је све била равница и лаган ход.

Међутим, Љубић није баш обично брдо, већ јача узбрдица, па је зној услед сунца добро лио са свих нас. Иначе, томе све некако подсећало на Ниш, било је чак и трешања, оне пролећне црвенкасте.

У хладовини је била кратка пауза па настависмо ми даље, када нас је чекала још већа узбрдица. Скренусмо ми лево путем ка Љубићу и онда већ угледасмо и нову православну цркву посвећену Кнезу Лазару (2010), косовском мученику и видовданском јунаку. Али ми се прво упутисмо ка Споменику Љубићким јунацима који је био од камена сивог сазидан нешто слично, као на Газиместану, али наравно далеко мањих димензија. Одморисмо се ту мало, а нажалост обећани остасмо ускраћени за историјски час, јер кустос који је био требао доћи био је спречен.

Направисмо ми ту неколико фотографија, прво групна, а онда и остало појединачно и у групама. Спустисмо се и до чачанске Лазарице, па се кратко задржасмо, јер се у то време одржавало венчање, а одмах за њима и крштење је било планирано.

Како смо дошли, тако смо се и вратили - пешака. С тим да смо се у повратку ипак усликали поред Рајићевог споменика, на сред кружног тока.

На самом крају дођосмо и до споменика бесмртном Војводи Степи, легендарном команданту Друге армије Војске Краљевине Србије с' почетка 20. века, када су његови дични војници сломили четири царства. Он је био чачански зет, а умро је 1929. године где је и сахрањен. Тамо смо такође направили једну сличицу.

Према ранијем договору одосмо ми и до једног новијег ресторана Кнегиња на периферији Чачка, који је тик уз Мораву и прелеп поглед. Тамо се домаћини добро показаше, а ми чусмо низ занимљивих прича о фочанском Војводи из последњег рата.

Нисмо одмах ишли кући већ се кратко задржасмо у Чачку.

Ово је заправо тек почетак акцијашења наше чачанске екипе Србског Светионика и нашег деловања у западноморавском округу. Имају богме велики потенцијали и верујем да ће у будућности бити наша ударна игла.

 

Једно богоугодно дело смо направили и мало се дружили са добрим људима. Следећег викенда настављамо даље.

 

 

Милан Чучковић
08.06.2020.



Мени је било прелепо само сам се надао историјском часу али Боже мој.

Свакако је било баш фино. Ја мислим да су ти часови наравно поред дружења најбоља ствар буквално.

 

Владимир Алемпијевић
08.06.2020.


Прeлeпо нам је било јуче.

Мислим дa би трeбaло, сaмо дa свe будe кaко трeбa, дa сe видимо 21. сeптeмбрa за Кајмакчалан. Сложили смо сe и ja и супруг
Вeлики поздрaв свим учесницима.

 

Биљана Матовић
08.06.2020.


Одлични утисци, супeр je било.

Дрaго ми je бaш, што je то било у Чaчку и трeбaло je рaниje дa сe догоди...

 

Далибор Јаковљевић
08.06.2020.


Добро је било. Само би било драже да је дошло више људи.

 

Драган Којић
08.06.2020.


Први пут да је нешто овако организовано у Чачку. Презадовољан сам. Хвала и вама на подршци.

Потрудићемо се наредне године да све то буде мало и медијски испраћено,да се цела прича мало више прочује.

 

Душан Дућа Марковић
08.06.2020.

 


Нeмaм рeчи. Дрaго ми je дa jош увeк постоje људи коjи нeћe дозволити дa сe историja Србa зaборaви.

Дрaго ми je дa сaм и ja постaо дeо тe здрaвe причe. Лeпо je било дружeњe,нaдaм сe дa жeмо нaстaвити дружeњe у што вeћeм броjу.

 

 

Никола Мијаиловић
09.06.2020.

 





Посећено је: 847  пута
Број гласова: 25
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






LJUBICKI MARS   CACAK   ZAPADNA MORAVA   POMORAVLJE   TANASKO RAJIC   19 VEK  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!