Почетком 1912. године у Краљевини Србији је отпочела кампања која је имала за циљ да својим грађанима стави до знања да је дошло време да се ослобађа Стара Србија, Рашка област, Косово и Метохија, Вардарска Македонија. Да је Османлијама на Балкану одзвонило, односно да је после више векова дошло време да Срби коначно освете Косово Поље.
Ужурбано су текле припреме за овај итекако озбиљан посао који је подразумевао да се поред припреме оружја, оспособи људство, и на крају логистика. Србска краљевина није ратовала још од 1870-их година када је успешно победила Турке у Јужноморавској долини и ослободила један део своје отаџбине.
Врховна команда на челу са генералом Радомиром Путником урадила је беспрекорно свој посао у смислу израде планова како да победе турске јединице у Скопској Македонији, јер је тамо била њихова највећа концентрација. Годинама пре ових дешавања у Вардарској Македонији постојале су србске четничке јединице које су предводили Јован Бабунски, Војислав Танкосић, Војин Поповић и др. које су имале за циљ да бране србски живаљ на окупираним подручијима где је био изражен терор Османлија и Арнаута.
Влада Краљевине Србије је потписала те 1912. године и војне споразуме са Црном Гором, Бугарском и Грчком. Тако је настао и Балкански савез од хришћанских земаља који су сви имали један циљ: ослобађање од турског јарма, који је трајао вековима.
Крајем септембра 1912. године на граници Османлијске царевина и Црне Горе дошло је до пограничних инцидената и размене ватре. Почетком октобра у Краљевини Србији ратне трубе најављују мобилизацију, где је одзив био више од очекиваног 99,99%, веровали или не... формирани су и прекобројни пукови. Заправо сазорила је мисао код свих Срба да је остварење сна веома близу.
Србске дивизије су кренуле ка југу 9. октобра 1912. Црна Гора је прва објавила рат Турцима, а 17. октобра то чине Србија и Бугарска, а дан касније и Грчка. Занимљиво је да је Турска своје најјаче снаге усмерила ка Бугарској, јер је сматрала да ће јој тамо бити најтеже, што је ратним јединицама Црне Горе и Србије олакшало посао.
Јединице србске Треће армије које је предводио генерал Божидар Божа Јанковић је од 15. до 22. октобра 1912. су имале окршаје од Мердара до Приштине, где су турске снаге побеђене и протеране. Ово је био стратешки потез по наређењу Врховне команде како би се Првој армији заштитио бок са десне стране.
Већ 23. октобра 1912. код Куманова турска Вардарска армија коју предводи Зеки-паша је жестоко ударила по србским положајима и Дунавска дивизија је уз огромне губитке и надљудске напоре успела да задржи чак четири турске дивизије испред себе.
Наредни дан Дунавцима стиже помоћ од Моравске, Дринске и Тимочке дивизије, те Срби прелазе у контра-напад. Сада се ситуација радикално мења у нашу корист.
Легенда каже да је један ромски трубач Ахмет Адемовић отишао у турске редове и засвирао мелодију за повлачење, а потом се вратио међ' Србе и засвирао мелодију јуриша. Србски војници осокољени крећу у свој историјски јуриш... јуриш за који су живеле генерације и генерације Срба, освајајући Зебрњак где турске снаге не могавши да издрже крећу у панични бег. Зауставили су се тек код Прилепа.
Ова победа је најзначајнија битка Првог балканског рата, која је много тога решила и одлучила, а Србима је подигла елан и понос до небеса.
Око 15 сати тог 24. октобра 1912. године Моравци се ушеташе у Куманово где их мештани дочекују радосни што им донесоше слободу после толико векова османског терора и страховладе.
Наредних недеља србска војска је имала још два окршаја са Турцима, прво код Прилепа и после код Битоља, где су турске снаге опет разбијене и тако је читава Стара Србија ослобођена за релативно кратко време. Тада је србски део Македоније носио назив Јужна Србија. Јесте ли видели? Јужна Србија!
Међутим, незадовољни територијалном поделом Македонске области, Бугари отпочињу напад на Србе 30. јуна 1913. године, у рејону Брегалнице, где их јединице Прве армије побеђују уз помоћ Треће армије и тако је Вардарска Македонија сачувана.
Широм Србије владало је велико весеље, па је тако и настала крилатица:
ЗА КОСОВО - КУМАНОВО
ЗА СЛИВНИЦУ - БРЕГАЛНИЦУ
* * *
Била су то нека другачија времена где је много Срба било свесно куда иде и одакле потиче. Данашњи Србљи се забављају са петпарачким причама и имају јефтине изговоре за обележавање значајних датума наше историје. О њиховим изговорима боље да ћутим јер мене је срамота што њих није срамота.
Ми нажалост ове године не могасмо отићи пут Зебрњака прошли викенд, али смо зато одлучили да морамо одати почаст и захвалност јунацима Кумановске битке који су нас умногоме задужили. Тако смо најавили помен за њихове душе у београдском Гавриловском храму у Хумској улици за недељу 27. октобар 2019. године. С обзиром да је то био Петковдан, празник Свете мати Параскеве у кући Божијој било је пуно народа, углавном парохијана.
Почело се са литургијом, коју су служили у славу Божију свешеници овог храма, а потом је отац Јован одржао краћу беседу подсетивши присутне на јунаштво наших прадедова од пре 107 година који су осветили Косово Поље, Лазара, Милоша и остале србске витезове...
Напослетку смо нас неколико принели жито, који су присутни у сласт појели, остале само масне кашике...
Ми изађосмо испред храма и на степеницама раширисмо нови транспарент ЈУЖНА СРБИЈА, где су стављени ликови цара Душана, средњовековног владара Србије, који је крунисан на Васкрс 1346. у Скопљу и Војводе Вука, који је четовао у Вардарској Македонији почетком 20. столећа бранећи ону нашу нејач од турског зулума. Уз поруку Стефана Немање, родоначелника династије Немањића:
- "Ако ти нико не може казати докле допире твоја земља...
потражи кости и гробове, мртви ће ти истину казати!".
Тако се и разиђосмо кућама, док нас је сунце мајчински грејало на крај октобра 2019. лета Господњег.
Милан Чучковић
27.10.2019.