Београд је свој сајам имао још далеке 1937. године, али са леве стране реке Саве и тако је било све до Другог светског рата. Нажалост током три и по ратне године на том месту су били злогласни нацистички логори за мучење "неподобних", односно Срба, Јевреја и Рома.
После ослобођења престолнице, негде 1953. године, са десне стране Саве подигнути су нови штандови и хале... Тако је настао нови Београдски сајам, за потребе разних излагача, добављача, комитената, купца и др.
Сајам књига од како је то почело у Београду средином 1950-их година, обично је привлачио интелигенцију, људе који су желели да прошире своја знања... лектира, техичке и стручне књиге, дечије књиге и др.
Касније, средином 1980-их година када се читава клима у друштву променила у неком другом правцу, где су на мала врата улазили разврат и неморал, паганштина и анархизам, лажне слободе и права... тако се и сајам књига мењао. Дошли смо до тога да већ читаву деценију, ако не и више на највећем сајму књига на Балкану доминирају петпарачке приче, а разне "списатељице" добијају невероватан медијски простор.
Додуше и поједини политичари умеју да се "производе" у научнике са својим штивом... бар тако замишљају, али неко очигледно мудро то гура јавно на сцену.
Не знам колико је тачно овај сајам имао посетилаца, али постаје заморно доћи управо ради гужве, јер штандова на све стране, и што треба и што не треба.
ПРВИ ДАН
Први пут смо кратко свратили, чисто да "омиришемо" терен док још нема оних несносних гужви и да видимо како би се са финансијама уклопили, јер ако би куповали по свиђању, онда би три плате потрошили.
Био је радни дан, да ли уторак или пак среда после посла. Срели смо доста познатих људи, али пажњу нам привукоше цуре из Косовских Божура. Тачније, оне спазише нас... Проломи се Мирин глас "Председниче!".... Окренух се, кад највиши Божур се смешка и шири руке. Срећне очи што је виде, канда се иначе не видимо. Ту је и Ненадов најомиљенији Божур... и она се смешкала, али кисело. Зна она колико је дужна па јој није превише драго што дођосмо. Претпостављам и да се камере плаши.
На штанду издавачке куће "Филип Вишњић" је требало да се одржи промоција књиге тачније збирке песама о византијској принцези Симониди, тј. жени србског краља Милутина који је столовао Неродимљу почетком 14. века. Ту збирку је написала и сачинила Јелена Јовановић Жигон, доајен нашег глумишта. Дошла је и ћерка Ивана да је подржи и син и унук... Рецитовале су цуре из Божура стихове, а Бојана Пекић је свирала после гусле. Лепо је све звучало. Штета можда што је мало људи успело то да чује.
После одох код пријатеља и земљака... Удружење Ћирилица, а тамо никог од домаћина, само чича Драгиша, деценијски етно стваралац у шумадијској народној ношњи. Прозборимо пар речи, а ја покушао да нађем још неке пријатеље, али не успедох. Најпосле одох у салу "Иво Андрић", где се одржавала промоција књига о Јовану Владимиру, једном од првих србских владара, који је мученички пострадао за веру почетком 11. века.
То је организовала Митрополија Црногорско-приморска, где је митрополит Амфилохије Радовић имао занимљиву причу и осврт на стварање нове "црногоске нације"... Ивана и Мира су добиле прилику да отпевају песму о Јовану Владимиру, а како Велибор Џомић рече, није по протоколу, али беше по благослову.
Како то заврши, већ почеше да затварају се капије, па брже боље одосмо кућама.
ДРУГИ ДАН
Била је субота, нама радна, па нисмо могли доћи од ујутро, већ у сред дана када је највећа гужва. Долазиле су посете не само из Шумадије, већ и осталих србских земаља, Срем, Банат, Бачка, Славонија, Босна, Црна Гора... У тренутку помислих да ће нешто делити џабе.
Овај пут смо дошли циљано, да посетимо промоцију књиге "Хроника прогнаних Крајишника 5" коју потписује Саво Штрбац, директор ДИЦ "Веритас". И он је имао свој штанд за продају својих књига, али и да окупи наше Крајишнике на чашици разговора, зашто да не.
Сала је била пуна, а поставка за главним столом слична као и прошле године: Корана Штрбац, Ђурђица Поповић, Јован Ивић и Милан Гулић. За чика Саву су имали само речи хвале... Просто, човек већ деценијама скупља оне приче, доказе што би требали државни органи, тј. институције да раде. Многи би рекли да ради "Сизифов посао". Могуће, али он први као прогнаник са свог огњишта не може, а и неће да ћути док га с' оне стране називају терористом и злочинцем. Корана је читала баш потресне приче од којих мало ко остаје равнодушан.
Пре промоције Савине књиге, свратих до штанда Српске Солидарности Храном, да видим шта раде Бранко и Верица. А тамо читава поставка Појаца: Марко, Радован, Милица, Марија, Немања, Невена... Рекоше да ће они запевати коју на штанду... чуј коју? Концерт у најави је мирисао. Свака од цура је отпевала једну изворну песму. Милица је доминирала, додуше она је и на Јахорини ове године освојила титулу Први глас. Управо тада док су певали, не само да су путници намерници стајали да чују, већ је и време стало.
После певања Појаца, Бранко запео да пазарим нешто код њега... Купих ауто-таблице и мајицу уз његову навалу: "Колико сам ја твојих мајица купио"... Па јеси, али слободном вољом, не на притисак. Шала мала.
На штанду Медија центра "Одбрана" била је једна добра дискусија на тему војничке части односно кодекса. Ту су учествовали бивши, али и садашњи официри Војске Србије. Причали су своја искуства и пробеме са којима су се сусретали.
Требао сам још ићи на неко друго место ван сајма, али време и гужва чине своје. Сретох пар чланова Крајишке омладине: Петру и Милана. Ономад смо путовали скупа у Далмацију на обележавање 700. годишњице манастрира Крупа. Развезали причу више од пола сата. Али онда ми је већ постало напорно све то, па одох кући, јер сам знао да и сутра морам доћи.
ТРЕЋИ ДАН
Ово је уједно био и последњи дан сајма књига. Разлог зашто сам највише дошао јесте Трибина о хуманитарном раду на Косову и Метохији, коју је Српска Солидарност Храном добила право да организује на штанду Канцеларије за Косово и Метохију.
Поред домаћина Бранка Антића, причали су Милорад Ђошић из удружења Ћирилица, Ранко Гојковић из Породичног Сабора, свештеник Стево Митрић из Новог Брда и још један човек Ђорђе из Народне Кухиње "Мајка Девет Југовића" са Космета. Прва двојица говорника говорила су о хуманитарним акцијама где су помагали школу у Осојанима и породилиште у Пасјанану.
Свештеник Стево је без увијања и без пардона говорио каква је доле ситуација на терену. Ко их је до сада све помагао и колико. Причао је о једном дечаку који има десет година, а малени је тениски терминатор (Новак Ђоковић може да иде у пензију). Дечак нема ни прави терен како ваља, а побеђује све редом... многе албанске вршњаке без изгубљеног сета, чији богати родитељи плаћају посебне часове, рекете за своје наследнике. Али овде рецимо имамо случај да бургија врти боље од пара.
Мислим да нема никог присутног у сали да се није најежио док је свештеник причао. Многи су чак и пустили сузу, јер је причано како србска деца немају ни воде хладне, а камоли топле, немају у брдским пределима ни огрева.
Трибина је замишљена да је улепшавају чланови КУД Градиир из Београда, односно њихова женска певачка група, што су они заиста се својски потрудили. Преседан је настао када је дошла једна жена из Канцеларије да моли за тишину, јер тобоже амбасадори страних земаља поред нас не чују предавање?! Чуј не чују... Боље да ћутим шта ми је све пало на памет. Требале су цуре разгалити још јаче!
Поред њих дошло је неколико школске деце баш са Космета, да и они дају своји допринос рецитацијама, песмцама, да покажу своје умеће у сред престолнице, која деценијама окреће главу од њих и њихових проблема.
И тако... заврши се и овај 62. сајам књига у Београду.
Милан Чучковић
02.11.2017.