Каја је наш другар, од скоро... Од другог Колубарског марша, оног чувеног, када смо за један дан препешачили 39 км, од Кадине Луке до Лазаревца... Ту смо се уствари први пут упознали. После тога смо заједно за још четири момка из наше бригаде запуцали у Мојковац, на Божић, по хладноћи, леду и магли, прешавши за 24 сата 780 км, не би ли одали почаст војницима црногорске краљевске војске, коју је предводио сердар Јанко Вукотић...

Било је договора да га зовемо на неке наредне акције, пошто се показао као веома добар.

Уствари, за следећу акцију је звао он нас, односно предложио нам да идемо на акатист светом Архангелу Михаилу у манастир Ваљевска Грачаница, коме прети потапање, због воде која сваким даном све више надире, од бране у непосредној близини манастира.

Тако смо нас четворица (Коле и Зоки), кренули рано изјутра, тек што је свануло из Београда за Ваљево те прве недеље у марту месецу 2016. лета Господњег. Најавили су нам кишу, али нас то није ни најмање уплашило. Као да је киша икад била проблем. Знајући да ће нас чекати пешачења и шумски пут, обукао сам се онако како су нам услови за то налагали.

Уз пут смо имали занимљиве диване о свему, а највише о неким ранијим догодовштинама, које је управо Зоки причао на свој начин, где су ова двојица имала прилике да виде шта значи Зокијев хумор. Било је приче о завичају, послу, комшинкама са дугим штиклама и ноктима, запетљаним језиком и др. Но, Коле је позивао нашег другара Мићана, преко телефона, па га је покушавао нешто насамарити, али није му до краја успело, јер је пре времена почео да се смеје...

Како је литургија била заказана за девет сати, то нисмо могли нигде ни да свратимо да нешто презалогајимо.

Некако проналазимо асфалтни пут до Ваљевске Грачанице преко путоказа, да би у једном моменту видели да нема више аутом, већ прелазимо на пешачки део. То је значило да имамо километар и по спуста низбрдо, а терен баш и није био погодан.

Спуштамо се у непосредној близини манастира и видимо велику количину воде која је букално опасапа манастир, попут неке омче. Видели смо да има и доста народа, односно православних верника. На моје велико изненађење виђам госпођу Снежану Недељековић и њезиног супруга, који су дошли из Ужица. И њих познајем са Колубарског марша.

Просто буде човеку драго да поново сретне познате људе у таквим неким ситуацијама. Попричали смо мало о самом манастиру, неким њиховим пројектима који су имали успешну реализацију пре пар дана управу у Ужицу, уз наду да ћемо те њихове радове моћи да погледамо у Београду.

Отац Антоније нас је позвао у манастир на акатист, за коју нажалост кажу да је "последњи". Полако, ћутке народ улази у цркву светог Архангела Михаила, иако је још двадесетак људи чекало скелу да се превезе са једне стране на другу, где је манастир, који су пре више векова градили Немањићи.

Црква где је читан акатист, је просто била премала те недеље да прими све православне вернике, па је добар део њих остао напољу, чекајући прилику да уђе. Тако је и та последњи акатист потрајало преко сат времена.

Након акатиста, читан је псалтир. Ми смо добар део тога снимили на видео камеру.

Након тога, отац Антоније је позвао вернике да иду у манастир Ћелије, где су се налазили епископ ваљевски Милутин и други црквени великодостојници. Добар део се придружио, а ми смо кренули на другу страну - село Горње Лесковице.

Хтео сам саборцима да покажем где се налази родна кућа и спомен-биста од Стојадина Мирковића - Цолета, јунака новог доба.

Јесу они чули за то име, сећају се да се он заједно борио са Миланом Тепићем у Бјеловару 1991. године, али не знају ништа даље од тога. Додуше, ни ја нисам знао ништа више од тога до пре пар година. Јер у историјским читанкама он се и не спомиње.

Ономад сам ја био са другом екипом момака, па нисам могао да се ни сетим како тачно иде пут. Према картама овим виртуелним, како смо гледали, наведени смо на погрешан пут, па смо морали неколико пута да питамо мештане да нам објасне "Таблу гледај, ал' сељака увек питај".

Тако смо ми преко путем за манастир Лелић, где је иначе сахрањен и чувени владика Николај Велимировић, пронашли наше одредиште, односно мало село - Горње Лесковице. Но, то није крај мука и енигме. Требало је наћи кућу Мирковића. Ту информацију смо добили у локалном бифеу, поред школе.

Тамо смо и видели спомен бисту, која је откривена септембра 2014. године у присуству великог броја људи. Дошла је тад чак и супруга Милана Тепића из Козарске Дубице, са којом су Мирковићи иначе у контакту.

После лавиринтског путешесвија, успевам некако да се снађем и улазимо у двориште Мирковића. Слика дворишта прилично суморна, можда највише због кише и невремена која је "падала из неба и земље". Тако нас дочекује и тета Анка, прилично зачуђена нашом посетом. Сетила се наравно нашег сусрета, ословљавајући ме као "новинар" и било јој је невероватно драго што сам поново дошао и довео другаре, да и они виде ко је заправо био њезин Цоле.

Одмах нас је домаћински послужила у скромној кућици, где сада живи... ту су јој од раније у гостима били и један комшија и Васа, рођак. Васа је иначе пропутовао света, тачније због посла комерцијалисте обишао је читаву бившу Југославију, уздуж и пореко. Па сада се са великом сетом се сећа тог времена, јер како и сам каже, тада је био господин, а већина људи око њега живела је срећно.

Попричали смо неких сат времена у кући Мирковића, а онда смо отишли у другу кућицу, где је Стојадинова мајка направила спомен собу тј. музеј. Видели су моји саборци све то, а ја сам такође видео неке новине од прошли пута. Није било пуно времена за причу, иако би тета Анка могла да нам пуно тога исприча.

Кренули смо на месно гробље, где је Стојадин сахрањен, четири године након погибије.

Пут нам је показао рођак Васа, који има жељу да иде у Београд, да поприча са нашим властодржцима, да им очита буквицу, управо због тога што је Стојадин неправедно заборављен. Васу смо оставили у Ваљеву, а ми полако за Бели град.

Таман смо почели правити планове за наредни викенд, а то је Бијељеина и парастос за борце романијске регије ВРС, као и Сарајевски егзодус, коме се ове године навршава двадесет година.

Написао: Милан Чучковић
06.03.2016.