XIX век

Почетак столећа  на Балканском полуострву је био јако тежак јер Туска царевина иако у пропадању још је била довољно јака да терорише хрићанско становништво од Егејског мора до Саве и Дунава. У северним деловима Балкана, дошло је 1804. до побуне Срба која се врло брзо претворила у народни устанак, а на чело устаничке војске је постављен Ђорђе Петровић, кога прозваше Карађорђе.

Првих година устанак се лепо развијао и Османлије су имале силне муке од Карађорђевих бораца који су потукли јањичаре, па чак и султанову гарду на бојишту. Главом без обзира Турци су бежали са Мишара, Делиграда, Иванковца, Тичар Поља...док је сваки ага или паша дрхтао ако би чуо да се у његовом крају врзма Карађорђе.

"Рани сина, пак га шаљи у војску, Србија се умирит' не може"

У једном моменту дошло је чак и до сарадње устаничке Србије и Русије. Тачније руски цар је послао неколико хиљада својих најбољих војника на Балкан како би помогли својој православној браћи. То је подигло невиђени морал у наших предака.

Устаници су себи направили и власт кроз Правитељствујући Совјет, где је прота Матија Ненадовић обављао дужност председника. Доситеј Обрадовић је био министар просвете и образовања, а Јаков Ненадовић за министра унутрашњих дела...итд.

Сагледавајући ситуацију у пролеће 1809. Вожд Карађорђе је направио три дивизије, које шаље у ослобађање поробљених земаља:

1. према Вардару
2. према Босни
3. према Црној Гори

Управо ови што кренуше према Вардару су се зауставили пред Нишом. Њих 18.000 је предводио војвода Милоје Петровић. Иако у нишкој тврђави тада није било мноштво Турака, Петровић је оклеаао, довољно да Хуршид-паши пристигне помоћ из Албаније, Бугарске, Македоније...

"Ор'о кликће са висине, глас се чује из дубине"

Срби су маја 1809. почели да граде шанчеве који су иначе током устанка били нерешива енигма Османлијама. Војвода Стеван Синђелић је на брду Чегар укопао "потковицу". Хуршид-паша осокољен чињеницом да има 40.000 бојовника наређује нападе на србске положаје. Након пар дана крвавих борби, Милоје Петровић се повлачи са својим снагама.

Турци су имали модерније топове из Енглеске, а сем Енглеза и Французи су дошли да помогну Османлијама против Срба.

Синђелић остаје на поришту битке и наставља борбе. Дан одлуке 31. мај... након пет таласа јуришања, Хуршид-паша уводи своје последње резерве 2.000 бојовника којима нуди богату награду у дукатима ако Синђелића доведу живог. Хиљаде Турака и Арбанаса сада јуриша на шанац, док Срби тешко издржавају, јер има много рањених.

Војвода Стеван тражи од сабораца да припреме барутану за паљевину, што они и чине. У шанцу се више не бори пушкама и ножевима, већ зубима. Турски официри показују на Синђелића, па је паљба престала и креће трка ка њему јер треба га живог довести Хуршид-паши. Но, Синђелић када је видео мноштво Турака око себе, он је пуцао из кубуре у бурад са барутом. Снажна експлозија означава крај битке, а на Чегру хиљаде лешева, далеко више турских и албанских, него ли србских.

"Ој војводо ти си пао, али душман још од тебе стрепи"

Тим чином Синђелић је одлетео у легенду!

Ипак, Хуршид-паша је тражио главе Срба са Чегра да од њих направи на царском друму Ћеле кулу. Требало је застрашити све оне које би помислили да поново устану против Султана.

Први устанак је пропао у септембру 1813. године након пораза на Равњу. Карађорђе је пребегао са саборцима у Срем (тадашња Аустроугарска). Његов војвода Милош Обреновић је остао и бива две године касније изабран за вођу Другог устанка у Такову. Нажалост, Милош из сујете наређује убиство Карађорђа 1817. по његовом повратку из Русије.

Други устанак је допринео да Срби добију делимичне слободе и национална револуција је настављена. Милош је постао наследни кнез.

"Ето мене, ето вас...ето рат са Турцима"

Србија је 1878. на Берлинском конгресу добила признање, док је Милан Обреновић 6. марта 1882. проглашен краљем...тиме је после толико векова Србија постала краљевина.

XX век

Почетком новог столећа дошло је до промене на престолу: Обреновиће 1903. замењују Карађорђевићи. Краљеви Петар I и Александар I након Великог рата 1918. ослобађају поробљене јужне славенске народе и ствара се: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца... која је 1929. променила име у Југославија.

Средином века у Другом светском рату Титови комунисти спроводе абдикацију и Карађорђевићи губе престол. Послератна држава је уништила сав национални капитал који су Срби муком и крвљу скупљали претходних 150-160 година.

Заправо, од почетка педесетих до краја осамдесетих година, свака прича о националном иденитету је сматрана за непожељну и често кажњавана. Примера ради, ако сте на јавном месту запевали "Ој Војводо Синђелићу", кажњавали би вас месец дана затвора.

Тек када је Југославија раних деведесетих година разбијена тј. нестала са историјске сцене, долази до поновног буђења националног поноса. Тада је кренило и мало више обележавање одређених битака, места и личности, које нису имале везе са партизанским офанзивама.

XXI век

У ново столеће смо ушли оптерећени са старим бољкама: југославенство, неслога и бела куга. Родољубље нам је девалвирало јер нас је појео материјализам. Ситни интереси су почели да преовладавају. Поврх тога, државни врх је био заслепљен евро-атланским интеграцијама које су такође подразумевале брисање памћења односно сећање на славне претке и мученике.

Извиђачка секција Града Ниша је до 2010. године имала акцију обиласка Чегра крајем маја месеца. Неким чудним схватањима то је прекинуто. Удружење Србски Светионик је 2017. покренуо ту идеју поново, али у форми марша. Пандемија ковида 2020. је уназадила све сегменте живота не само у Србији, већ и у свету.

Ипак, обилазак Чегра представља једну велику обавезу свима нама. Лако је наћи изговоре, треба наћи начин да се дође на поклоњење дивјунацима са Чегра. Зато смо одлучили да у недељу 26. маја поново дођемо код чика Селета на диван и историјски час.

Ујутро нам је прво била литургија у Саборној цркви. После тога обиђосмо и Ћеле кулу. Тамошњи кустоскиња је била непријатна, на граници лепог понашања. Малкице је прекорачила своја овлашћења. Ипак, нисмо се дали да нас избаци из колосека.

Након тога, запуцасмо правац Доњи Матејевац. Дочека нас породица Марковић, деценијски чувари споменика јунацима Чегарске битке.

Чика Селе иако годинама све старији, доброг расположења му не мањака. Прича путницима намерницима и ђачким екскурзијама све оно што нам се замагљује и замрачује, да нас истина не би просветлила. С обзиром на годишње доба ту су увек на столу трешње, кафа и ракијица.

Изненада нас посети и наш Кљаја који дође са супругом и пријатељем, рођеним Нишлијом који деценијама живи с' оне стране Атлантика. Направили смо лепу атмосферу и дружили се. Час који је чика Селе причао деци, слушали смо и ми.

Положили смо цвеће на споменик, тачније мали Митићи су одређени за ово. Умето медаље добише мајице. Сташа је и запевала "Востани Сербије". На крају једна лепа слика са нашим транспарентима са војводама.

Из објективних околности сада нисмо за организацију маршева, што не значи да не би подржали и поздравили да се неко други прихвати те активности. Сада нам пупољци ничу и да им на време лепо пренесемо ону клицу патриотизма која мора да буде у сваком од нас.

Написа: Чуле
27.05.2024.