У деценијама након Косовске битке 1389. године распало се србско царство које је основала и раширила светородна династија Немањића, а простирало се од Саве и Дунава на северу, па до Пелопонеза на југу. Тадашњи великаши су осетили да Цар Урош Нејаки нема ту харизму и моћ као његов отац Цар Душан Силни, па је царство распарчано на сто делова. То је довело и до пропасти средњовековне србске државе.
Векови су прошли у робовању и тамновању под Турцима који су све хришћанске народе на Балкану покоравали и газили све до Беча где су поражени. А од тог пораза креће њихово повлачње у Малу Азију.
Турска ера на Балкану је почела да се завршава када су Србљи у Шумадији, тачније у Орашцу код Аранђеловца подигли Први устанак на Сретење 1804. године под вођством Вожда Карађорђа. Иако је Први устанак пропао 1813. године, већ две године касније Милош Обреновић на Цвети 1815. године у Такову подиже и Други устанак па је тако србска национална револуција настављена. Срби су постепено ојачавали под династијом Обреновића и већ 1877-1878 ослободили ка југу један део своје отаџбине: Ниш, Пирот, Врање, Лесковац...
Крајем маја 1903. године долази до чувеног преврата када је извршен атентат на краља Александра Обреновића и његову жену, па је на србски престол доведен краљ Петар I Карађорђевић, познатији као ослободилац. По доласку на власт он је саставио Владу којом је председавао Никола Пашић, што је касније довело до великог економског и привредног успона Краљевине Србије, јер су србски производи почели да се извозе у Русију, Француску и Америку. Србија је тако за десетак година постала земља са највећим БДП у Европи, а то свакако није радовало Бечки двор.
У Балканским ратовима 1912-1913 Краљевина Србија ослобађа Стару Србију, односно Вардарску Македонију (Јужна Србија), Косово и Метохију и Рашку област, па се тако спојила са Краљевином Црном Гором. Овим чином сан предака је наставио да се остварује.
Аустроугарска као велика европска сила је хтела да покори Краљевину Србију, баш као што је прогутала Босну и Херцеговину 1908. године, па је након Сарајевског атентата на Видовдан 1914. године упутила утиматум србској Влади који ниједна суверена држава није могла да прихвати, а не дични Срби који сломише и Турке и Бугаре годуну дана раније. Бечки двор објављује рат и шаље своју војску преко Дрине. Штавише, добар део те аустроугарске војске попуњавали су славенски народи, највише Срби који су мобилисани са подручија Славоније, Војводства, Херцеговине, Баније, Кордуна, Лике, Босне... Међутим, највећи број Срба се одмах предавао србској краљевској војсци, чим се указала прилика.
Тако су Срби победили Аустроугаре на Церу 1914. године, зауставили их на Мачковом Камену и Гучеву... а онда коначно и истерали на Сувобору тј. Колубари у јесен исте године. Иако су пушке мировале пар месеци 1915. године тифус је харао Србијом и однео десетине хиљада живота свих доби.
Следећа јесен 1915. је била судбоносна. Србска Врховна команда иако је нападнута са три стране односно од три војске: аустроугарске, немачке и бугарске у октобру одбила је капитулацију, јер би то значио дефинитивно крај србске државе и уништење свега онога за шта су се преци борили.
Наређено је повлачење ка југу према Грчкој, преко Албаније и Црне Горе. Са својим народом повлачио се и Краљ Петар... Овај догађај је историја записала као Албанска голгота. На том путу хиљаде србских војника је изгинуло 1915/1916 прво на Чемерну, а онда и на Мојковцу да се спаси Србство. Преко 250.000 Срба је оставило своје кости на путу до Крфа и Туниса... а острво Видо је постала Плава гробница.
Наредне године средином 1916. године успостављен је Солунски тј. Македонски фронт. Иако савезници нису много наде полагали у тај фронт... хиљаде Срба изгинуше за освајање Кајмакчалана 30. септембра 1916. године највише из Дринске дивизије. Да би две године после војници Шумадијске дивизије код Доброг Поља пробили Солунски фронт и незадрживо сламали сва упоришта окупатора: Бугара, Немаца и Аустроугара. За два и по месеца отаџбина је била ослобођена. Вођен сродничким идеалима србски војник је барјак слободе донео све до Печује, Клагенфурта и Ријеке.
Народ Срема је у Руми 24. новембра 1918. године прогласио присаједињење Краљевини Србији, а дан касније Велика Народна Скупштина у Новом Саду је прогласила присаједињење Краљевини Србији. Ту одлуку прочитао је народни првак Јаша Томић на одушевљење делегата.
Тиме је вековни сан прекодунавских Срба остварен јер су желели живот у заједништву са матицом Србијом, а не јарам Бечког двора и Будимпеште.
* * *
Као поштоваоци славне србске историје, носиоци завета предака и путоказа потомцима отишли смо у Србску Атину 25. новембра да би видели како изгледа споменик Краљу Петру на новосадском Тргу Републике. Иако је тог дана било кише, нас то свако није омело јер како каже у оном култном филму: "Пада киша... али пада и Швабама". Једино што смо ми сачекали да се разиђе маса оних који су позвани ради аплауза и онда ступили на сцену.
Поред тога у Змај Јовиној улици смо разгледали историјску поставку у облику џиновских књига где су приказани неки од важнијих догађаја и ликова Првог светског рата. Фино је урађено и све похвале за Нови Сад и АП Војводину. Мислим да су се они уз србско приморије највише потрудили око обележавања Великог рата и стогодишњице ослобођења.
Након тога, одосмо пут Ветерника, приградско насеље Новог Сада. Тамо је пре два месеца поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта откривен споменик србском војнику - ослободиоцу. Сретосмо саборце из Шида - Србске Витезове, па смо тако и начинили пар фотографија.
Овим се свакако не завршава наша мисија промовисања заслуга Србије и страдања Срба у Великом рату, него тек почиње... следеће што нам следи је пети Колубарски марш у недељу 9. децембра 2018. године.
СВИ У ЛАЗАРЕВАЦ!
Милан Чучковић
27.11.2018.