Ваљево и ваљевски крај су чувени по људима домаћинима и наравно херојима. Један од најпознатијих људи из тог краја је свакако наш војсковођа Живојин Мишић, бесмртни војвода који је дао немерљив допринос почетком 20. века када смо се бранили од турских, бугарских, немачких и аустро-угарских завојевача.
Након Великог рата, када је проглашена прва јужнославенска држава - Краљевина СХС, по повратку из западног дела тадашње ослођене државе у реферисању ренгенту краљу Александру I Карађорђевићу казао је следеће:
- "Ваше Височанство... Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе.
Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати“.
Да је Војвода Мишић био у праву доказује прво атентат на самог краља Александра Карађрођевића у Марсеју 1934. године, а затим и Други светски рат, када су иста та "браћа", уз помоћ Ватикана и хитлерове Немачке убили преко 1.500.000 Срба...
После Другог светског рата направљена је друга јужнославенска држава - социјалистичка Југославија, која је још више гаијла тај дух Братства и јединства, који је уиситину замајавао само Србе... Хрвате не, напротив. Њима је само Лијепа њихова била једино важна. Тада су били слабији, јер су и њихови савезници били поражени, па су ћутали.
Деценије су тако прошле, док се геостратешке и економске прилике нису промениле у Европи. Сам крај 1980-их година најавио је буран распад СФРЈ. У то време једна племенита и добродушна жена - Анка Мирковић је испратила сина у армију - Стојадина, крајем децембра 1990. године.
Био је млад и вредан дечкић, ни пуних деветнаест није имао када је послат у Бања Луку. Тамо се обучавао за тенкисту шест месеци. Касније, након обуке требао је према договору да остане у Бања Луци и да буде асистент млађим регрутима, али је послат са осталима у Бјеловар... дубоко у хрватској територији 70 км источно од Загреба.
Нове хрватске власти, које је предводио Фрањо Туђман, биле су далеко горе из Мишићевих размишљања и процена. Не само да су желели одцепљење, већ и етнички чисту државу - без Срба! Тако су свуда у СР Хрватској формиране паравојне формације, које су имале задатак да нападну касарне, карауле, објекте и припаднике ЈНА.
Један од таквих задатака је био напад на касарну и складиште муниције у Бјеловару 29. септембра 1991. године, када је напад био жесток и мучки. У борби са агресорима погинуила су два хероја - мајор Милан Тепић и војник Стојадин Мирковић. Мајора Тепића су заслужено поредили са војводом Стеваном Синђелићем, и од скоро су му подигли споменик у сред Београда... док се име Стојадина Мирковића ретко и стидљиво помене. Само једна улица у Крушевцу је понела његово име и добио је орден заслуге у одбрани безбедности. Толико од "државе".
Остала "признања" дали су обични људи без функција и без моћи да у државним органима нешто ураде.
Први пут ме пут навео у Горње Лесковице 19. септембра 2015. године, тада сам био са другарима а снимио сам и један интервју са њом, који сам окачио после на интернету, да људи чују и виде ко су хероји новог доба. Зашто да се прећуткује херојство једног младића који је имао срце лава. Касније сам опет одлазио тамо са другарима још два пута прошле године. Једном смо били на обележавању са пригодним програмом у школи, коју је и он похађао осамдесетих година 20. столећа.
Како сам се нашао последње суботе септембра месеца 2017. године у срцу Шумадије, где војеваше Живојин Мишић, на брду Грађеник, тако сам решио да пређем још 40 км до ваљевског краја и обиђем Цолетову мајку.
Иако сам ишао четврти пут, саму кућу сам тешко нашао, све су уличице сличне, уске једва да ауто може и проћи. Тако набасам на једног комшију, који пече ракију. Питам за кућу Мирковића... а он објашњава и пита ме: - "Јеси ти Тепићев?". Одговарам да нисам. Мислио је да сам ја Миланов син Александар. Годиште нам јесте исто или ту близу, грађа такође... али нема чему лагати људе, када су овакве ствари у питању, чак ни у шали.
Проналазим кућу коначно... а тамо нигде никога. Дозивам домаћине, пошто је ту близу и један рођак њихов. Појави се тета Анка, јер уистину ме није очекивала. Њој су гости били два дана раније, што из Ваљева, Лајковца, што из Београда. Опет ме жена нуди са свиме што има у кући. А мени није до јела, јер сам био на храмовној слави у Грађенику.
Дошао сам да је обиђем, загрлим, запалим свећу на Цолетовом гробу. Тако да смо поседели пар минута, кад зазвони телефон. Траже Анку да дође у комшилук, а она вели да не може... да има "госте из далека"... После гости дођоше да онда виде њу. Две рођаке из Лајковца. Како нису биле дуго, а време се смркавало, одосмо мало до гробља.
Тамо пољубисмо слике на надгробном споменику. Нађосмо једног комшију који нас услика. Мало смо са њиме и продиванили. Читава околина ми делује архаично, као да је 1927. година, а не 2017.
Пошто сам желео да се пре мрака извучем из тих брда и уских путељака, поздравим се са тета Анком и кренем за Београд. Успут чак повезем пар километара једног човека, за кога се испоставило да је и он ратовао у мом завичају бранио Србе од рата и мрака.
Нажалост овај пут сам сам био... тако ситуација потрефила... али следећи пут, волео бих и ове млађе чланове Србског Светионика да доведем у Цолетову кућу. Јер то и јесте пут осветљења.
Цоле је знао са чим ће пред Живојина!
Милан Чучковић
01.10.2017.