У нашем народу нажалост честе су свађе, размирице, трачеви, не само међу комшијама и пријатељима, већ и рођенима. Тешко је то објаснити. Обично се Срби сложе када је нека невоља, бар тако пракса показује задњих пар стољећа. Непријатељи нам често и не требају. Љубомора и завист нам расту као јабланови.

Ипак, млади људи који већ дуго времена раде у Хуманитарној организацији "Срби за Србе", показују свима шта значи бити добар Србин. Сем застава, транспарената, мајица и других обележја, које више-мање данас сви родољуби имају (и прави и лажни)... код њих упада у очи култура и пристојност. Управо је то неки почетак који многима фали. Нисам примјетио дрскост или гордост.

Рад саме организације је јаван до тачнина тј. свака донација је презентована на њиховом сајту, све је сортирано по мјесецима, годинама...итд. Нема ништа скривено или "испод жита". Такође, повезаност организације је са СПЦ и црвеним оцима врло битна. Можда их на самом почетку нису гледали као озбиљне, али су их мало касније пригрлили као мајка своју чељад, јер су препознали искреност, пожртвованост и отвореност тј. "транспарентност".

Иако дјелује можда да је то све код њих лако... знам да није, јер сам и сам био дио неколико хуманитарних акција, са неким другим удружењима у Баранди ако се добро сећам, прије неколико година. Треба имати снаге и добре воље, па из велеграда доћи у неку "забит" и посматрати неколико сати како људи данас живе. Срушено, оронуло, прокишњава, мишеви вам долазе по неколико пута на дан, буђ је дио свакодневнице.

Породице са више дјеце траже помоћ. Да их оставите тако, јел можте? Јел смијете?

Крстићи у Раткову

Посебна ситуација је на Косову и Метохији, или пак Федерацији БиХ, као и Хрватској. Тамо сем ових застрашујућих проблема имате и додатни проблем - безбједност. Нико не може да вам гарантује да ли ће неко доћи ноћу да вас плаши на разне начине, само зато што вас мрзи и хоће да нестанете са свог имања. Шта се дешава кад пошаљете ујутро дијете у школу? Хоће ли га претући, по систему 3 на 1? Ко му заправо гарантује сигурност? Хоће ли вама избушити гуме, киднаповати краву, запалити љетнину?

Објаснити то ликовима који живе у данашњем матриксу интернета, распршујући своје хедонистичке пороке у велеграду је врло тешко, јер такви људи се жале на то што не иду на егзотична љетовања, немају најнојвије телефоне или скупоцјену одјећу... и слично.

Људе из СзС сам упознао када су они тек почињали, односно стасавали као организација прије више од 17 година. Почело је са Пеђом, посље упознадох Игора, Стефана... Имали смо и нешто мало сарадње, али с' времена на вријеме сам се трудио у складу са могућностима да будем донатор. Тако да и када ме неко пита да донирам новац за нешто непроверено, немам проблем да кажем да нисам вољан, већ да уплаћујем СзС. Код њих никада нисам чуо да је било неке мутљавине.

Крајем 2018. године мој гост у емисији Разбуђивање био је и Игор Рашула. Он је тада био вођа организације, прошао свијета, што би наше баке диваниле. Нисам њега случајно позвао, јер сам желио да заправо исприча како је све почело, да би и друге људе мотивисао да ураде исто. Такође, дивано о томе како су од обичне групе постали моћан тим, како су направили мрежу сарадника и све остало.

*   *   *

Прије неки дан стиже ми порука баш од Игора, да ће бити обиљежена 20-годишњица и да имам резервисане двије карте за пројекцију филма "Позив" у дворани београдског Дома синдиката. Искрено обрадовах се позивници из више разлога.

Увечер 13. новембра, када је већ почео празник Св. Козме и Дамјана нађох се Пашићевом тргу, чекајући другаре из Лознице. Они су понајбоља екипа СзС, јер мноштво одрађених акција и скупљања новца говори о томе. Рече Миле да неће баш скоро. 

Дочеках Прву даму на Теразијама, па се пречицама извукосмо до капије Дома синдиката. Мноштво људи се окупило, што ме искрено радовало. Пред улазом су стајале стаклене кутије за донацију, па смо дали наш скроман прилог. Сем обичних људи, овдје је био врло примјетан велики број свештеника и монаштва, па чак и епископа СПЦ. Тако сретох и Оца Драгана из БН, иако смо се ми сретали на другим локацијама.

Сједосмо у партер, а наши другари стигоше касније, горе на балкон. Дјеце на нашу велику радост било је много. Наши малци већ у "хркановцима".

Почело се како другачије него здравицом, онда нам епископ новобрдски Иларион, као изасланик његове светости патријарха Порфирија одржао краћу бесједу са благословом.

Прије приказа филма смо видјели кратак музичку акцију пет дјевојчица које су на леђима имале исписане имена мјеста које су СзС сматрали да треба добро упамтити: Беране, Приједор, Куманово, Книн и Звечан. Такођер на сцени су се појавили Пековићи, брат и сестра, виртуози на гуслама и хармоници. Лијепо је чути гусле, традиције се не смијемо одрицати.

Како је заправо дошло до организације ове вечери, испричано је кроз разговор Марије Моровић и њене старије колегинице.

Између осталих, на сцени се појавио Дејан Станојевић, аутор филма "Позив". Није био циљ да се набрајају пуке бројке и "млати" статитстиком. Све то већ постоји на порталу, већ је примат био на томе да се прикаже како у ствари функционише ХО Срби за Србе... како изгледа једна њихова акција. У филму је то било презентовано кроз обнову трошне куће у Раткову, на југозападу Бачке, где је животарила шесточлана породица Крстић. Успешним залагањем чланова СзС прикупљен је неопходан новац и Крстићи су се посље више недјеља уселили у свој нови дом.

Наравно, то све није ишло глатко, већ је приказан и један други аспекат, а то је улазак младића од двадесетак година у организацију. Његова искушења и на крају његова жеља превагњују у коначној побједи за завршетак грађевинских радова Крстићима.

На самом крају вечери, долази до "експлозије"... јер на сцену долази дјечији хор од тридесетак малишана, који пјевају из срца нама добро познате стихове "Са Косова зора свиће", од Љубе Манасијевића. Публика лагано устаје и сви у глас под утицајем адреналина падају у транс.

Како нисмо имали превише времена за неко дружење и чашицу разговора, то брзо одосмо у топло породично гнијездо.

Утисци су феноменални. Иако дјелује банално, треба доити позивницу за овакве догађаје. Али има једна "ситница", која ме посебно одушевљава код СзС, јесте то што они су свјесни најзападнијег огранка нашег етничко простора. Крајине се сјете обично почетком аугуста, јер је годишњица "Олује", посље све пада у заборав. Код ХО "Срби за Србе" није случај, баш супротно и на томе велико хвала.

Сума сумарум, нама би лијепа вечер. Искрено, волио бих када би се овакве ствари понављале, мислим на то да се организују донаторски концерти.

У Призрену и Книну сутра и довијека!

Написа: Чуле

Прелепо је било брате!

Ја сам и плакао и јежио се у исто време. Поносан што сам део свега овог

Стефан Николић

Вече посвећено 20-огодишњици наше организације из мог угла доживео сам као окупљање једне велике СзС породице.

Програм је био дирљив, неоптерећујућ а опет тако јасно прецизан. Ту љубав, мир, сигурност и за нас Србе веома тешку реч - слогу ретко где можете осетити као овде. Хвала Богу што постојимо и ако нам да снаге и воље постојаћемо и даље.

Велика је част бити део свега овога али и обавеза и дужност да наставимо сада већ добро утабаним стазама, јер заиста је и даље много наше браће и сестара којима је помоћ неопходна.

Српствуј делом, делуј српски!

Миодраг Стојнић