Шести април 1941. године...
Нацистичка Немачка и Италија су тог дана још од јутра почели са својим сателитима: Бугарска, Албанија, Мађарска... да нападају нашу отаџбину. Почела је права агресија и варварски напади са свих страна, пошто је Краљевина Југославија се нашла у потпуном окружењу тада. Румуни су дали своју територију нацистичким СС јединицама на располагање. А из Италије је кренуло десетине хиљада Хрвата (емиграната) скупа са Муслолинијевом војском да придобију "свој део". Бомбардовани у само србски градови: Нови Сад, Београд, Бањалука, Осијек, Сарајево, Подгорица, Скопље, Ниш, Ваљево, Мостар, Сплит...
Отпор је постојао али слабашан, док је издаја и дезертерство словеначких и хрватских кадрова у Краљевској Војсци било велико. Док је југославенска краљевина нестајала у крви и делили је окупатори, то је Влада скупа са Краљем евакуисана и преко Грчке и Египта одведена у Лондон. Након десетак дана потписана је капитулација.
У свим окупраним деловима почео је тежак период јер су агресори свуда од самог почетка спроводили геноцид против Срба, Јевреја и Рома. Мађарска је добила Прекомурје, Барању и Бачку. Словенија је подељена на њемачки и италијански део. Бугари су добили највећи део Вардарске Македоније, Пиротски и јужноморавски део. Албанци су добили југоисточни део Црне Горе, Метохију, део Косова, Охридски и Тетовски округ.
Црна Гора је морала да прихвати марионетску власт под контролом Италијана, док је Србија сабијена у границе из 1878. године, а власт је добио генерал Милан Недић, уз строгу немачку контролу. Банат је припојен Србији, али са посебним статустом где су Фоксдојчери управљали.
Остали делови су ушли у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске која је уствари створена по благослову Ватикана (папске државе).
Тај Други светски рат који је трајао све до маја 1945. године прогутао је скоро два милиона Срба. Највише у концентрационим логорима: Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, Бараке на Сави, Црвени крст у Нишу, Бањица...
Драгинац и Глина: опоменик за поколења
Али исто тако масовна убиства су се десила у Крагујевцу, Краљеву, Драгинцу, Пребиловцима, Старом Броду, Гаравицама, Козари, Глини, Шушњару, Дракулићу, Великој, Пивском Долу, Бојнику, Дудику, Новом Саду, Шиду, Бозољину... Стотине крашких јама по Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Босни, Лици су напуњене са костима Срба мученика јер нису били подобни ни по верском нити националном кључу.
Био је то несагледиви ужас од кога се скоро никако нисмо опоравили. Право хришанско страдање са размерама голготе. Да зло буде веће био је то период братоубилачког рата. Једни "победише" друге, па историју написаше онако како их је идеологија задојила. Заправо, многе ствари су остале замагљене и замрачене. А свако ко би након рата проговорио о забрањеним темама или обилазио са крстом и свећом места страдања био би послат у затвор или убијен.
Покер југославенских комунистичких асова:
Ранковић, Броз, Ђилас и Кардељ
Деценије су тако прошле у страховлади и терору над преживелима који су свој бол и трагедију морали крити. Тек пред сами крај осамдесетих година 20. века када је почело разбијање социјалистичке Југославије отпочело је да се клупко мало више одмотава и да се ваде кости из јама које су шездесетих година биле забетониране. Почела је да излази истина из мрака, почело је освешћивање...
* * *
80 година касније...
Можда више нисмо прваци Европе и света у кошарци, рукомету, одбојци, ватерполу... али зато смо убедљиво први у култури заборава. Данашњи Срби већином се баве петпарачким причама, где доминирају: Лига шампиона, естрадни трачеви, турске серије, ријалити програми, политичке афере, прворазредне медијске сплачине, видео игрице и сл.
Важније је шта каже стомак, а не како раде мождане вијуге. У ери друштвених мрежа царују кафански историчари, а будућност нам предвиђају лажни пророци и месије.
Ових дана се навршава и осам деценија од почетка Априлског рата. Мало коме је стало до тога. Србљи не знају ни где су им споменици, да доведу децу на та места. Пословица би то крато срочила: "Народ који не поштује своје претке, неће се ни потомцима радовати".
Прво смо отишли у Светогавриловски Храм у београдској Хумској улици у недељу 4. априла 2021. године. Наравно прво на литургију, а онда смо принели жито за помен свих наших мученика који су хришћански пострадали током Другог светског рата. Након помена Отац Јован је одржао и пригодну беседу.
Око 11 сати ми се упутисмо ка Земунском кеју, иза хотела "Југославија", јер тамо се налази Споменик пилотима браниоцима Београда 1941. Зашто баш тамо?
Зато што су тих једанаест пилота колико их је живот уградило у темеље наше домовине уствари истински хероји. Они нису ратовали за дневницу, иделогогију, они су полетели да бране отаџбину. Веровали или не, али њима је подигнут споменик тек 1997. године. Морало је да прође 56 година да би се Град Београд одужио својим браниоцима.
Иначе, током немачког бомбардовања Београда у априлу 1941. године погинуло је око 10.000 људи. Порушена Народна библиотека, Породилиште и др.
Тамо смо одслужили посебан помен и председник је одржао краћи историјски час, тек толико да подсети на те дане када је зло вребало из ваздуха, а "гвоздене птице" сејале смрт. Начињена је и једна слика. Нека има и нека сведочи, где смо били и зашто смо били. Да осветљавамо пут.
Милан Чучковић
05.04.2021.