25. годишњи помен Стојадину Мирковићу Цолету - www.srbskisvetionik.org.rs

30. септембар 2016.


25. годишњи помен Стојадину Мирковићу Цолету


У Ваљеву сам био неколико пута, а у Горњим Лесковицама ево већ трећи пут... сваки пут из истог разлога: да посетим роадну кућу, рођаке и гроб Стојадина Мирковића Цолета (1972-1991) јунака новог доба, који је дао заклетву да ће бранити земљу, домовину у којој је рођен. И није одступио, ни милиметар. Шта више његове последње речи су биле: "Морамо се бранити... Слобода нема цену!".

Данас је то (по)мало тешко објаснити. Многи мисле да су Цоле и његов комадант мајор Милан Тепић узалуд давали животе због заклетве држави и армији које су тада, у том моменту већ биле озбиљно нагрижене сепаратизмом, односно у фази распада.

Теоретски јесте тако... али ако се зна да хрватски паравојници нису успели да се докопају драгоценог материјала - велике количине муниције у складишту Беденик, надомак Бјеловара, чиме би могли да искористе против Срба, односно да убију велики број наших сународника, онда се даје лако закључити да је су мајор Тепић и војник Мирковић својом жртвом спасили велики број Срба.

Штавише, деценијама слушамо лажи и подметачине из комшилука, како су Срби рушили СФРЈ и кривци за ратове на тлу исте... а управо дешавања у Бјеловару поткрај септембра 1991. раскринкавају те лажи. Јер док су Хрвати и Словенци масовно дезертирали још од јуна месеца те кобне и несрећне 1991. године и стварали себи паравојне формације, многи Срби су били у чуду како нема више "Братства и јединства", идеологије на којима је почивала Југославија и њена оружана сила - ЈНА.

Но, да не дрвимо много са том тематиком, већ је то испричано, а ко је хтео да схвати, тај је схватио то одавно.

У уторак 27. септембра 2016. били смо на промоцији књиге у Дому војске у Београду, где смо срели између осталих и породице Тепић и Мирковић. Тета Анка, Цолетова мајка се силно обрадовала, те сам је упитао за тачну сатницу парастоса и помена у четвртак 29. септембра. Како је био у питању радни дан, то нас је само тројица могло да иде у Горње Лесковице.

Нажалост на парастос у 11 сати нисмо могли стићи, због техничких проблема, нашег другара, али зато јесмо стигли на помен и сећање на Цолета у основној школи, коју је Цоле као дечак похађао. Тамо нас је дочекала директорка, заједно са својим колегама и Цолетовом родбином.

Главни део програма показала су деца чији су родитељи ишли скупа са Стојадином у школу. Било је доста певања националних песама, између осталих: "Тамо далеко", "Марш на Дрину", "Зови, само зови". Било је и нарације, где су деца причала причу о мучним дешавањима у бјеловарској касарни и око ње 29. септембра 1991. године. То ме мало и изненадило, из простог разлога колико се у срцу Шумадије зна о трагичним дешавањима Срба са западне стране Дрине.

Након тога, чули смо и гусле, рецитацију, као и кратку промоцију Новице Пешића, који је говорио о својој новој књизи "Хероји отаџбине". Да би после њега, Видоје Голубовић, председник удружења србских добовољаца, у име издавача, уручивао захвалнице свима који су помогли Новици да напише споменуту књигу.

Директорка школе је позвала потом све присутне на ручак у школској кантини, а ми смо са Цолетовим братанцем Милошем отишли до Цолетове вечне куће, да се поклонимо сени јунака који је својом жртвом показао да "још мајке рађају Обилиће".

Вратисмо се до школе, да се поздравимо за Мирковићима и домаћинима, па настависмо за Београд. Мене је чекао важан састанак, а Зокија пословне обавезе. Назад нисмо журили, те је било времена мало и за диван. Међутим, драго нам је да смо упознали и Цолетове рођаке.

Можда ово некоме делује парадокс да остављамо своје обавезе , те запуцамо у Ваљево због непознатог човека који је "залуд" гинуо... али нама је срце било пуно, када видимо бар мали осмех на лицу жене која је изгубила сина у нашем завичају.

Оно што најбоље може да одговори каква је уствари породица Мирковић - честита и поштена, јесте кишобран. Наиме, наш другар Каја је прошли пут у марту месецу оставио тамо у њиховој кући кишобран, чија је вредност не више од 250 динара... а Цолетова мајка је то месецима чувала. Видевиши нас, одмах је отишла до куће, која није на два корака и донела нам тај кишбран.

И камен би проплакао, мајке ми рођене.

 

 

Милан Чучковић
30.9.2016.



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 



Посећено је: 2518  пута
Број гласова: 40
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






COLE   STOJADIN MIRKOVIC   GORNJE LESKOVICE   VALJEVO   POVLEN   DEVEDESETE  
HRVATSKI ZLOCINI