Годинама већ радећи у друштвеном активизму схватам да мноштво људи око мене нема баш најјаснију слику шта је то Србство. Велики број има дјелимично или површно сазнање, али не у потпуности кристално јасну слику. Свега пар људи то заиста има, па ријеших да у неколико пасуса појасним ове недоумице.
Србство чине тј. држе три стуба: Светосавље, Памћење и Ћирилица.

СВЕТОСАВЉЕ је појам који обухвата цјеловит духовни, морални и културни поглед на свијет заснован на дјелима и учењу Светог Саве, првог србског архиепископа и просвјетитеља.
То није само религиозни појам, већ и животна филозофија нашег народа односно начин размишљења, вјеровања и дјеловања који спаја вјеру у Бога са љубављу према ближњима, образовањем, трудом, скромношћу и родољубљем. Главне идеје Светосавља су:
-
Вјера и морал: човјек треба да живи по јеванђељским принципима — смирење, љубав, (о)праштање.
-
Просвјетитељство: образовање је пут ка духовном и националном уздизању.
-
Јединство духовног и народног: вјера није одвојена од живота народа, државе и културе.
-
Служба ближњима: православни хришћанин се показује кроз дјела љубави и служења.

Свети Сава благосиља Србе
Другим ријечима, Светосавље је србски облик православља, проживљен у духу и традицији коју је Свети Сава утемељио у XIII вијеку, као путоказ за лични, друштвени и национални живот.
ПАМЋЕЊЕ означава начин на који србски народ чува, преноси и његује своје историјско искуство, страдања и побједе, како би очувао свој идентитет и поуке прошлости пренио будућим генерацијама.
То није само историја у уџбеницима, него живи однос према прошлости — како се сећамо, шта славимо, а шта оплакујемо. Она обухвата:
-
сјећање на свеце попут Светог Саве, Владику Николаја, Василија Острошког, Владика Раде (Његош), Вукашин Јасеновачки, Краља Владимира, Стефана Дечанског, Јустина Ћелијског, Босиљку Пасјанску...
-
сјећање на јунаке попут: Милоша Обилића, Цара Душана, Кнеза Лазара, Јанковић Стојана, Ђорђа Петровића, Стевана Синђелића, Живојина Мишића, Милунке Савић, Стојадина Мирковића, Вукашина Шошкоћанина, Предрага Леовца, Ивана Васојевића, Војвода Вук...
-
обиљежавање историјских догађаја, као што су Косовска и Маричка битка, Први и Други србски устанак, Први и Други светски рат; НАТО агресија и прогони 1990-их година; Мартовски погром.
-
народне и црквене обичаје (Божић, Васкрс, задушнице, крсне славе, литије, светосавске, видовданске свечаности);
-
умјетност и књижевност, које кроз пјесме, епопеје и слике чувају колективно памћење народа.

Суштина памћења је у томе да сјећање није освета, него поука — да знамо ко смо, шта смо преживјели и како да не поновимо исте грешке. Она чува нас од заборава, али и подсјећа заправо опомиње на вриједности као што су жртва, част, вера, слобода и слога.
Ћирилица није само писмо, већ темељ идентитета. Њоме су исписани најважнији споменици наше културе, вјера и држава, најљепши стихови и приче.
Сваки окупатор, завојевач или непријатељ који је долазио на наше просторе је прво забрањивао ћирилицу и то није случајно, већ намјерно да би заборавили коме припадамо.
Интелектуално лабилни и морално слаби Срби ће се правдати да не могу на технолошким помагалима да подесе оно најсрбскије... јер по томе видите какав је њихов однос према Србству: јадан и чемеран. Много њих ће на крају дискусије рећи, па ето имам пријатеље који нису србске нације. Да, али зашто би твоје односно наше писмо њих вређало? Велика лаж је да они то не разумију... не, није истина. Када им затреба итекако читају ћирилицу.

Латинично писмо нам је улазило на бајонетима аустроугарских хорди 1914. године, када су жељели да нас униште и сравне. Нама је латиница стварно наметнута почевши од средине 1945. године, када су власт преузели Титови комунисти. У жељи да промјене свој друштвено-економски статус мноштво Срба је пало на испиту тј. у канџе латинизације која и дан-данас успшено клија међу Србима.
Чувајући ћирилицу — чувамо себе!
Написа: Чуле