Прва јужнославенска држава - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименована у Краљевина Југославија је била национално и вјерски хетерогена заједница, повећих социјалних разлика односно економских контраста. Парадокс је у томе што они који су највише дали за њу и крварили некако су били скрајнути и одбачени. Док са друге стране они који су је мрзели и сматрали је за "тамницу народа" дошли су на положаје да одлучују о судбини свих народа.

Чак је и сам краљ Александар I Карађорђевић био талац идеја о заједништву и тиме да земља коју он води мора да опстане по сваку цијену, не схватајући да Хрватима и Словенцима и прије формалног уједињавања 1. децембра 1918. године то било само пролазно ријешење односно лакши начин да се ослободе аустроугарског јарма.

Марсељски атентат октобра 1934. године када је и сам краљ убијен од хрватских и бугарских терористичких банди показао је доказ ове горе тврдње. А на чело државе долази трочлано намјеснитво са Кнезом Павлом умјесто малољетног принца Петра II Карађорђевића. Хрвати су само добили вјетрове у леђа које су им помогли у остваривању жеља кроз Бановину Хрватску августа 1939. године према споразуму Цветковић-Мачек, мада ј су хрватски апетити били далеко већи.

Тако се заправо и десило да 6. априла 1941. године само неколико дана посље 27-мартовских демонстрација и збацивања Владе, када су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини скупа са својим сателитима: Мађарска, Бугарска, Албанија и Румунија напали југославенску краљевину и раскомадали је. Сваки агресор је добио свој дио "колача", док су Њемачка и Италија подјелили своје зоне утицаја на Балкану.

Највише су добили Хрвати који су 10. априла 1941. године прогласили Независну Државу Хрватску, са територијом од Јадрана до Драве и од Дрине до Жумберка. Била је то клеро-фашистичка творевина која је створена по благослову Ватикана, а директиве су добијали од Римске курије, на чијем челу су били поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Одмах по успостави НДХ донесени су расни и шовинистики закони, док су Срби, Јевреји и Роми постали грађани трећег реда, односно мете за одстрел. Поред њих и СПЦ и православни свешетници су стављени на ту црну листу.

Сем усташа и домобрана који су чинили оружане снаге НДХ, у покољима и погромима над Србима учествовало је и преко 1.300 римокатоличких свештеника. Циљ је био завршити србско питање по моделу: "Једну трећину поубијати, другу трећину покатоличити, а трећу протерати у Шумадију", како је у Госпићу једне прилике изрекао хрватски министар Миле Будак.

Један од првих концентрационих логора у НДХ био је свакако Госпић у Лици, јер је имао добре саобраћајне везе, а у близини су се налазиле дубоке крашке јаме по околним планинама. Све ово је годинама раније планирано у Ватикану и чекао се погодан моменат за извршавање. Губилиште госпићког логора било је на планини Велебит у селу Јадовно, гдје је било десетине јама у којима су бацани мртви, али и живи Срби. Рачунало за баш због географских одлика тог терена да ће кости мученика лакше нестати. Самим тиме губе се трагови о најмерном геноциду. Такође, друго губилиште било је на острву Паг у сјеверном дијелу Јадранског мора.

Овај систем концентрационог логора: Госпић-Јадовно-Паг је постојао 132 дана, од маја до августа 1941. године, гдје је према евиденцијама др Ђуре Затезала убијено преко 40.000 људи, од чега 95% Срба... док су жртве највећим дијелом довођене са простора Лике, Славоније, западне Босне, Баније, Кордуна. Заправо са подручја које су Срби стољећима насељавали.

Међу жртвама је било и православних епископа, свешеника, јереја. Међу њима: Сава Трлајић Горњокарловачки, Дамјан Штрбац парох граховски.. итд.

Иначе, Јадовно се сматра за претечу Јасеновачког логора јер су италијанске окупационе власти затвориле овај казамат, па је хрватско-усташки режим своје замисли пренио код Новске у Посавину, гдје је формирана права индустрија смрти.

Оно што поред самог злочина боли јесте заборав. Тачније, након Другог свјетског рата комунистичке власти у Југославији су водиле политику лажног братства и јединства јужнославенских народа, при чему добар дио хрватско-муслиманских крвника никада није изведен пред лице правде и процесуиран. Они су путем Пацовских канала уз помоћ Ватикана у тајној операцији коју је водио појверљиви човјек РКЦ Крунослав Драгановић побјегли у земље Јужне Америке, Аустралије, Шпаније, САД и Канаде, гдје су скривали своју мрачну прошлост и учествовање у монструозним злодјелима.

*   *   *

Удружење Србски Светионик је приликом оснивања у свом програму као главни циљ навело и стварање културе сјећања, јер ми као потомци најстрадалнијег народа на европском континенту у 20. вијеку имамо право на сјећање и да развијамо свијест код људи који то нажалост немају.

Мноштво људи у Београду води поријекло са подручја НДХ, односно потомци су недокланих Срба из Херцеговине, Крајине и Босне. Зато смо позвали људе у Гавриловски храм на Топчидеру да у суботу 26. јуна молитвеним сјећањем поменемо код Господа наше јадовничке мученике чије душе лете изнад Балкана већ 80 година.

Ситуација са пандемијом у Републици Србији није још завршена, па су и мере опреза још на снази. Било како било у суботу се окуписмо у драгој нам светињи гдје принесошмо жито.

Братство храма је служило литургијски помен на челу са Оцем Славком, а поменули су скупа и јадовничке и глинске мученике пред Господом. Да би на самом крају Отац Јован изрекао краћу бесједу присутнима везано за наше невине жртве које су убијене само због своје националне и вјерске припадности.

Ово је само први дио нашег обиљежавања 80. годишњице страдања јадовничких мученика... ако Бог да биће и на Велебиту средином августа мјесеца.

Милан Чучковић
09.07.2021.