Не постоји народ на европском континенту који је више пропатио и страдао од Срба. Не кажем ово случајно, нити зато што сам припадник истих, већ зато што статистика и споменици тако казују. Ипак, и поред свега тога ми имамо проблем са култром памћења. Да је случајно, па би рекао 'нека'... овако мислим да ни повећа група социолога и психолога не би могла да објасни зашто толико брзо заборављамо.
Док није свет "залудела" пандемија ковид-19 вируса, ишао сам сâм или чешће са другарима по разним стратиштима, јер сам учио и упијао "на терену" све оно што нам је кроз образовни систем Југославије, касније Републике Србије прећутано или боље речено замрачено. Да будем искрен, ни код куће није било боље, јер ни генерација наших родитеља није научена како треба, пошто су њих залуђивали идејама лажног братства и јединства.Тада као тинејџер не бих могао ни да претпоставим зашто је тако било. Уствари, када сам почео да читам озбиљну литературу, изучвам и 'копам' увидео сам колико су нас циљано обезглавили и затровали.
Прва дама ме још пре годину-две питала: Шта је то што имаш још да посетиш од ових твојих 'тачака' србског координатног система? Тако смо заједнички направили план за Беч. Оно што је битно за овакву сложену (али не и компликовану акцију) јесте време. Циљано смо пратили временску прогнозу и у датом моменту одлучили када се креће испод Авале.
* * *
Још током XIX столећа у Европи су се дешавале националне револуције већ створеним нацијама које су желеле да имају своју државу. Тако је било и у нас Срба. Почетком тог века кроз два устанка Срби су успели на Балкану да се ослободе турских завојевача који су газили и тлачили вековима хришћанско становништво. Између осталог јула 1878. Србија и Црна Гора као две младе кнежевине добијају међународно признање и независност.
Занимљиво је да су остали балкански народи тада још увек таворили у мраку, да не кажем безнађу, јер нису имали снаге, вођу да их доведе до слободе. Зато је наша национална револуција била светлост заправо били смо СВЕТИОНИК.
Међутим, када су Бечки двор и Ватикан сазнали да се спрема даље ослобађање србских земаља и уједињење у једну православну државу "већих габарита", пали се црвени аларм. Почетком XX столећа, краљ Петар I Карађорђевић успева са премијером Николом Пашићем да оснажи државу, а онда током Балканских ратова 1912-1913 су ослобођени делови Старе Србије: Старорашка област, Косово и Метохија, вардарски део Македоније...
Најмање пет година Аустроугарска монархија пре почетка Великог рата је отпочела припреме за оружани сукоб са Краљевином Србијом, након што је пропала Анексиона криза. Сватио је Бечки двор да је Србија у Балканским ратовима измучена и да је прави тренутак да своје границе прошири до Босфора ("Продор на исток"). Цар Франц Јозеф (1836-1916) је са саветницима био уверен да ће прегазити Србију за три месеца.
Повод за агресију широких размера нађен је у Видовданском атентату на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. У року од месец дана Бечки двор је имао попуњене јединице и спремних пола милиона војника да крене на Дрину и Мораву.
Одмах након акције револуционара из 'Младе Босне' кренула су хапшења, убиства и пљачкање Срба широм БиХ, касније се проширује и на остале србске земље које су тамновале под Хабзбуршком монархијом. Све је то било давно раније испланирано, а ове криминалне работе су извршавали Шуцкори (жандармеријски одреди) које су попуњавали углавном Хрвати и муслимани у БиХ.
Штавише, када су кренуле средином августа 1914. оружане борбе које су се наставиле четири месеца, аустроугарске власти су почеле са интернацијом не само војника већ умногоме и цивила. Постојећи затворски капацитети били су премали, па су се проширивали, а такође су ницали и нови концентрациони логори.
Према литератури и сведочењу Павла Станојевића, историчара из Новог Сада, Бечки двор је током Првог светског рата имао 300 логора, од којих је 50 било великих и 250 мањих (до 500 заточеника). Када почне да се сабира, лако долазимо до просте чињенице односно закључка да Аустроугарска је имала јасну намеру да елиминише Србе не само са "своје" територије, већ и Краљевине Србије, али и Црне Горе. То се зове геноцид.
Све оно што није успело у Првом светском рату, германски "октопод" је наставио у Другом светском рату. Јужнославенска држава која је створена крајем 1918. године састављене од Срба, Хрвата и Словенаца је окупирана и раскомадана априла 1941. Нови србоцид је предводио Адолф Хитлер, наци-фирер Трећег Рајха који је у Југославији имао добрих помагача код Хрвата и муслимана. Они су попуњавали оружане јединице наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Милионске жртве нам нису донеле одговарајућу лекцију, па смо морали све то да поновимо 1990-их година када је СФРЈ растурена.
Све ово смо колеге и ја са ЗНС портала изучавали кроз књиге и документарне филмове претходних две и по деценије.
НЕЖИДЕР
Прва важна тачка на овом нашем путешесвију била је споменик за мученике из Нежидерског логора у покрајини Бургенланд одмах испод Беча, у близини језера. Оно што је мени фрапантно јесте проста чињеница да је на месту некадашње млевеонице људи данас постоји тржни центар Пандорф. Мноштво Срба хрле у тај Пандорф не знајући (јер их не занима то) да су им ту злотвори пре више од једног века убијали прадедове односно да су ту биле масовне гробнице.
Дошли смо у рано поподне око 14 сати. Навигација нас је довела тачно до варошког гробља. Аутомобил може да се попне до паркинга, али аутобус не може, тачније морало би да се спусти ниже 250м.
Када уђете у гробље са десне стране се види (прљаво)бели споменик са крстићем. Касније ми објаснише да се управо на тој локацији налазе похрањене делом кости мученика.
Од раније сам знао да је Нежидерски логор био уствари 'распоређивачки' логор. Мноштво је ту насилно довођено заточеника марвеним возовима са Балкана, али су даље упућивани. Међутим, интелигенција је остајала. Зна се да су ту тамновали: Милутин Миланковић, Сима Пандуревић, сердар Јанко Вукотић...итд.
Овде не може бити нико 'од камена'. Једноставно сећам се слика и текстова које смо давно приређивали. Сетих се прича Ненада Лукића који је баш са овом темом гостовао код мене пре две године. Свећу смо упалили и кратко очитали молитву. Усликали се, не ради нас самих, већ да и други родољуби добију некада жељу да посете ово место.
Да закључим, овде је утамнично 15.000 Срба, док је више од трећине оставило своје кости далеко од отаџбине.
ВЕЛИКИ МЕЂЕР
Друга важна тачка ходочашћа беше Нађмеђер у Словачкој, градић јужно од Братиславе. Ту је током 1914-1918 године постојао казамат у коме је 'смештај' нашло преко 20.000 Срба, а више од 6.000 их је скончало од глади, болести, хладноће, жеђи или су ређе убијани пушком односно батинама. Сем цивила, овде су довођени и војници Краљевине Србије који су заробљавани у Легетској бици, Боју на Дрини (Гучеву), касније Сувобору и Колубари...
Услови су били крајње сурови и нехумани, да не верујем да би ико поверовао са каквим мукама су се суочавали наши преци у најстрашнијем времену. Са правом је овај некадашњи логор назван 'долина смрти', јер су сахране биле свакодневне за стотине заточеника.
Оно што највише боли у овом случају јесте заборав. Заправо током 1946-2001 ово место готово нико од Срба није посећивао. И не само то, већ су поља масовних гробница издата локалном кинолошком клубу, па су се ту одржавале трке паса. Ствар се мења почетком 21. столећа и почиње то место да се уређује како доликује.
Сада већ давне 2018. године, са групом ходочасника коју поведох са наших простора, нађох се баш на овом месту. Велики Међер, у југо-западним деловима Словачке, где живе претежно мађарска заједница. Од тада се много тога на боље променило како сам успео да видим. Највише заслугом Станета Рибича, председника Удружења Срба у овој земљи, као и др Небојше Кузмановића, директора Архива АП Војводине.
Прво спазих, на ћошку меморијалног комплекса шест великих плоча. Ту су исписани текстови на језицима држава одакле су довођени заточеници. Мада ту има једна нелогичност и лаж своје врсте јер је постављена табла за црногорске жртве. У време Првог светског рата "црногорска нација" није ни постојала, а све те жртве су насилно доведене само зато што су Срби. Невоља је у томе што званичници Словачке робују неким "прописима" и нису спремни да чују чињенице односно аргументе.
Касније уђосмо у меморијал. Упалисмо свеће у капели и остависмо писани траг да смо били у Књизи утисака.
Након тога погледали смо плоче које су биле наслоњене уз ограду. Ово је велика новина у односу на прошли пут, јер су готово сва имена србских мученика из Долине смрти уписана по годинама страдања. Заправо, ово је пут којим треба ићи! Овако нешто мора да постоји и на осталим стратиштима нашег народа.
После тога свега, одосмо до Трнаве да посетимо најзаслужнијег човека за све ово - мој гост у емисији Стане Рибич. Угостио нас је како и доликује. Нама заправо није било у плану доћи горе, али када је човек већ звао да дођемо ако икако можемо.
НЕКЕНМАРКТ (ШОПРОЊЕК)
За ова горе поменута места, понеки Србин је и чуо... међутим, за Некенмаркт врло слабо, на прсте једне руке може се рећи да знају.
Реч је о логору Шопроњек који је такође био једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио током Великог рата од стране Бечког двора, који је радио све на томе да србски народ нестане са простора на коме вековима живи. Овде је насилно доведено око 25.000 људи, претежно Срба. Жртве су били највећим делом цивили, односно старци, жене и деца из Босне и Херцеговине.
Наиме, Бечки двор је спроводио паклени план "десрбизације" Подриња и крајева источно од Неретве. Где год су могли ловили су Србе и сточним возовима упућивали далеко од родног прага. Сам логор је имао 70 барака. Без обзира на временске услове, заточеници су терани да раде тешке физичке послове.
Уз навигацију др Ненада Лајбеншпрегера, историчара из Земуна, односно запосленика у Републичком заводу за одржавање споменика културе дођосмо на ово место које ме највише поразило. Једина ствар која ми је значила јесте што је на улазу промењена табла, на којој је раније писало да су у Шопроњечком логору довођени и Хрвати, поред Срба, Руса, Италијана... али је од скоро то "Хрвати" замењено са Румунима.
Нажалост, понету свећу из Хоргоша ја нисам имао где да упалим. Нема палионице свећа, нема споменика какав би морао да буде, нема табла са именима жртава, нема плоче која би путнику намернику указала шта се ту дешавало пре 110 година. Постоји неки камен, мала стена, где стоји мала плоча на коме је ситно написано да су ту довођени србски цивили из БиХ. То је све... нема даље?!
Мени је дошло да вршитим од муке! Узех телефон и за кратко снимих видео који се шири друштвеним мрежама познат као ВАПАЈ ИЗ НЕКЕНМАРКТА.
Видех ту било је неких малих бетонских крстева, без икаквих обележја. Као да је неко побацао из авиона и ето тако остало. Никада се нисам тако бедно осећао у мом друштвеном активизму. Овде није реч о аномалијама свих власти које су нас представљале у задњих 100 година, већ и нама самима, нашој националној свести. Разумем аустријске власти зашто ово крију и неодржавају, али шта нас спречава да направимо нови "Камени цвет" или "Крагујевачки октобар". Не верујем да је овде само новац проблем.
ШАРВАР
Иако су Централне силе поражене у јесен 1918. године, а Аустроугарска царевина се распала није дошло до дуготрајног мира. Италија, као земља победница у Великом рату још почетком двадесетих година 20. века усваја фашизам и на чело стаје дуче Бенито Мусолини. Тридесетих година у Немачкој осваја власт Адолф Хитлер са нацистима који су одмах почели спроводити репресију према славенским народима и Јеврејима. Нападом на Пољску 1939. почео је Други светски рат. Краљевина Југославија се брзо нашла у непријатељском окружењу, изузев Грчке.
Током Априлског рата 1941. југославенско краљевство је окупирано и раскомадано, где је сваки од агресора добио "свој део" као награду. Мађарска краљевина коју је предводио Миклош Хорти, германофил и поштовалац Хитлера тј. савезник Трећег Рајха, окупирала је Барању и Бачку.
Етничко чишћење србског становништва је кренуло одмах у првим данима: убиства, палеж, пљачке, силовања, конфискација имовине...итд. Први на удару су се нашли православни свештеници, припадници оружаних снага, чланови Соколских друштава, лекари, професори, адвокати... Мађарске оружане формације су неретко хапсиле Србе цивиле, махом мајке са децом, па чак и труднице, те их одводили у злогласне логоре у самој Угарској.
У отете куће насељавани у Мађари, јер је био циљ спровести мађаризацију ове две србске земље.
Шарвар није био једнини казамат, већ једна карика геноцидног ланца. Формиран је у просторијама некадашње Свиларе у овом месту. У њега је насилно доведено преко 15.000 људи од чега је било 95% Срба и нешто мало Словенаца из Лендаве. Услови у Шарварском логору смрти били су више него ужасни... становници Бачке и Барање су дословно пролазили голготу библијских размера. Умирало се сваки дан од глади, тифуса, туберкулозе, ваши, батина... стражари су се посебно иживљавали над малишанима.
Више од половине шарварских заточеника није дочекало слободу, а преживели су носили белег.
Знајући ове ствари од којих се желудац окреће, Шарвар сам свакако мислио да посетимо у овом ходочашћу. Навигација нас је довела до градског гробља.
Изашли смо и почели да тражимо наш споменик. Међутим на левој страни није га било. Радници нас упутише иза католичке капеле. Ту видех пободене беле крстове и схватих да смо на правом месту. Стотине крстова на којима (латиницом) пишу имена жртава, године рођења и убијања. Видим да се махом ради о деци, све малишани млађи од 6 година.
Читам и неверујем! Срце ми се стегло, а адреналин скаче, угризох се за шаку...
Имају посебне плоче са именима жртава. Списак није коначан, јер се ту налази само део жртава чије су кости похрањене. Свећу нисам имао где упалити, али ставих поред једне плоче.
* * *
Не знам колико ће бити прилике у наредних пар година отићи горе организовано аутобусом по поменутим стратиштима, али ето вама рута која може бити итекако корисна за храбре родољубе шта обићи у средњој Европи. Преци да вас се не постиде, а поколењима за наук.
Заборав доноси понављање!
Написа: Чуле
21.10.2026.
п.с. РТС је до сада снимио два документарна филма о страдању Срба у Првом светском рату: "Србија у Великом рату" и "Где цвета лимун жут". У тим документарцима се нигде не помиње ширина, нити анатомија геноцида над Србима кроз индустрију смрти Бечког двора.
Ја сам снимио шест епизода у емисији Разбуђивање на Хелмкаст каналу које говоре о шест аустроугарских логора који су постојали током 1914-1918.
Мислите о томе...